Foto: 
autor nepoznat

Odgovori

Sedeli su u mraku kao dva stara pijanca, bez reči sa tupim pogledima u nešto, negde.

Ona mu je otklanjala crnilo iznad glave, a on je tražio na njenom licu suze. Tišina se nametala, iako se čuo očajni vrisak njegove duše.

„Zašto?“, progovori muškarac.

„Ne znam...“odgovori žena, pa nastavi “Ne pitaj se više zašto! Tako je, kako je, i smrt je život...“ Odgovarala je iskreno, ne razmišljajući da li će je shvatiti.

„E, što me uteši!“reče sa gorkim osmehom na licu.

Da, shvatio je, ali to nikada ne bi priznao. Dakle, kukavica do kraja!

Bilo joj je žao, trpeo je bolove. Da, istina je i bol je život...možda ona tako razmišlja, jer nije bila u njegovoj koži...I ona je tražila odgovore i ona se nadala kraju njegovih danonoćnih agonija, ali, bilo mu je očigledno sve lošije.

„Znaš, sada je prilika da tražiš oproštaj od Boga!“ reče mu dobronamerno. „Ne moraš naglas, možeš i u sebi.“

On uzdahnu. Stalno je od nje očekivao pomoć, iako je znao da mu ona to ne može pružiti.

Užasan je osećaj kada ne možeš da pomogneš onome koga sve boli. Molila je Boga da i njemu i njoj da snage.

...

U transportnim kolima su. Vožnja je nehumano neudobna. Obgrlila ga je rukama da ne bi pri svakom cimanju vozila udarao u pregradu koja je odvajala vozača od njih koji su pozadi. Svaki put bi jauknuo tako bolno i očajno da bi žena zaplakala od muke. Jednog momenta vozač naglo zakoči vozilo uz prigodne psovke na račun auta ispred njega.

„Jesi li dobro?“upita bezveze brišući mu znoj sa čela. Očigledno mu je bilo jako loše.

Čovek se savi dodirnuvši kolena čelom. Žena vrisnu pokušavajući da ga vrati u prvobitan položaj. Njegovo telo se izobliči u trenu. Iskolačenih očiju do neprepoznatljivosti, stisnutih usana i zgrčenim šakama sa ukrštenim rukama očigledno je došao do svog životnog kraja. Vozač zaustavi auto čuvši ženino zapomaganje. Nekako ga je sa suvozačem prebacio na ležaj i počeo da masira grudni koš.

„Ko ste mu Vi?“upita.

„Njegova žena!“

„Hajdete Vi usta na usta kad Vam kažem!“

Od suza nije videla ništa, u trenu se smirila i čekala znak kada da nastupi.

„Sad!“viknu vozač.

Ona približi usne čoveku sa kojim je delila više od pola života. To je sada bilo samo telo, hladno kao kamen. Kada mu je udahnula vazduh čulo se bućkanje vode u njemu. Podiže glavu i pogleda u njegove oči. Nikada nije videla tako lep pogled. Videla je u tom staklastom pogledu mir, pomirenost, oproštaj i zahvalnost. Videla je put duše, razrešenje svih pitanja i nedoumica. Bio je to pogled bez straha, bola i zbunjenosti. Pomisli u trenu da je to najromantičniji pogled u nešto, negde.

Bila je sigurna da je, najzad, dobio sve odgovore na ona čudna pitanja koja bi joj postavljao u poslednje vreme. Često se sećala jednog, obično izrečenog posle nekog kratkog sna i buđenja u bolovima, a koji je glasio-koja je ovo drama?

Komentari

Komentari