"odluka"

- Danas je dan ... -  grizao je desnu usnu, i po taktu nervoznih ujeda sebe ispisivao slovo po slovo zbrkanih misli. – Sada ? To je bilo i juče... I pre deset dana i... Prošle jeseni koja se brzo pretvarala u ledenu zimu... To je bilo u unajkraćem danu, u predugoj noći, nikada dužoj, mučnijoj, teskobnijoj...- uplašeno i nervozno, prazno i u grču... histeričnih nepokreta i prebrzih tamnih misli... U krugu u kojem se vrteo, probijajući granicu, tačku pada i... „odluka“ smejurija, prazna nametnuta igra bez rešenja i ...

 Naslonjenog čela, u polusavijenom položaju, kolena koja klecaju i bliže su podu. Kao, kao da je želeo, da hladni zid probudi svesnost, smiri ga, izgovori reči, kroz rupice da prostruje iglice hladnoće... Da snažno rasparaju pore, rašire kožu. Da krv ispliva i izbaci otrov i ...

Rukama je stegao uši. Ne želi nijedan zvuk prolaznosti, beži u ostajanju i zaustavljanju vremena... Ko zna koliko ludosti, ishitrenih i nemogućih ideja i misli i ništa. Čak i najgora misao ne dolazi u zatvoreni pogled...

- Užas. Užassssss, zar i najsumornija i najglupla misao ne može izreći odluku ? I ovaj sat...- okretao se tražeći ga pogledom - Pa sat, nema ga. Ne otkucava. Vreme ne postoji, ne znam kako, ali ne postoji.

Pređašnja misao kao da ga ohrabri. Uspravio se. Odmakao je čelo od zida, spustio je ruke, osećao se.... Naglo okrenu se... Prazno. I sa jedne i druge strane prazno je. To mu izmami i osmeh, neko veliko olakšanje, kao da se ...

-  „odluka“ ? Zašto bi je bilo?  Ko, ko je rekao da... Sada, ili sutra ili bilo kada ja... Ja? To sam bio ja, ne poznajem nikoga ko bi reč rasipao u svakom danu, tu tešku reč... Da ja sam, sigurno, jedino to mogu biti ja. Ali zašto?

Pogledom je dotakao umazani prozor. Trajalo je... Činilo se da neke sitne, retke kapi... Prozor je bivao sjajniji, čistiji... U daljini, u mraku ...