Odozgo zrak, dole mrak

U to doba, kada na beton još nije palo svetlo jutra, retki su koraci prolaznika. Tek neki užurbani, koji hitaju na posao. Neki pas lutalica, mačka, koja se vraća iz noći, nekoj dobroj, nekoj jako lošoj, pa se vuče pod parkirana kola. On se ne ometa, gleda dole, na pločnik, uvežbanim pogledom za sitno, kao što su papirići, računi ispali iz džepova, neki s brojevima telefona, porukama, možda tajnim, imenima, nadimcima... Svetlucaju čepovi i po koja konzerva, koja je promašila kantu, namerno ili ne, to bi znao samo onaj ko ju je tu ostavio. Dole uvek ima tih neobičnih zamotuljaka, što nemaju određen oblik, samo da zbune, suvog lišća, kao ovako, u jesen, masne hartije pojedenog bureka, što je poslužila do kraja, dok god je mogla, još i kao salveta za omašćena usta. Tu se motaju, naročito ako duva, i poneke odbegle stranice iz novina...

Ima on i štap sa šiljkom na vrhu, ali ne voli da nabada stvari, to mu izaziva ježenje kože, te njegove, već tvrde i zapekle. Kako da nabode list novina sa slikom nekog pevača, na primer? Političara mu možda i ne bi bilo toliko žao, pa ipak, čovek je čovek, iako na slici. Kako da nabode neki papir s brojem i imenom? Da se on pita, još bi ga prikačio na neku banderu, zid, da ga nađe ko ga je izgubio, ili još bolje – onaj ko bi trebalo da ga nađe. Zato ima tu metlu i kantu, koja se otvara kao da je gladna čim je spusti na asfalt. Metlom blago pokupi sve što štrči od betona i ubaci u tu kantu, koja ipak i nije toliko gladna ranim jutrom. Ona to više onako, iz navike.

Njegov drečavo-narandžasti prsluk preko jakne ispucalih rukava, sivoj ulici baš lepo stoji. On nije svestan toga, niti je o tome ikad pomislio. Njegove misli su van ove ulice, puno ulica odavde, gde ima jedan neasfaltirani puteljak. Pri kraju tog puteljka, s desna kada se silazilo, a levo, kad se prilazilo u noćnu smenu, ima jedan nagnut kućerak. Koliko je nakrivljen, tako se i ukućani u njemu krive dok po toj jednoj i po sobi hodaju.

Stari, stara majka mu i dvoje dece. Sin sedam i ćerka mu, još nepunih pet godina. Majku nemaju, bar tu, u kući, jer ju je, kažu, oterao. On oter’o... To pričaju oni njeni, pronose loš glas o njemu, umesto da mu pomognu, oni... pravdaju tu... tu... Ma, neće ništa ružno da kaže za nju. Ipak, majka im je, nosila ih u stomaku, rodila. A kažu, to su muke kakve ni jedan muškarac ne bi izdrž’o. A on bi, da može da se okrene sve naopačke, pa i vreme, kada bi mogli da se rode ponovo, voleo da ih je on rodio. Eto, to bi...

Jedna napukla flaša se dokotrljala do njega, kao da je tražila da je tako polupanu i propalu od alkohola pokupi da je ne gledaju takvu bruku. A i opasna je takva, mogla bi da nevoljno povredi nekoga. E, onda bi se sama dokrajčila. Nije se puno iznenadio tom prilasku, jer sve te stvari za kontejner same mu prilaze, kao hipnotisane. Uzeo ju je rukom i ubacio u svoju kantu, ali ona opet ispade na ona velika njena usta. Vratio ju je. Tu se već snašla da se uglavi u ćošku vilice kante.

Nije mu to palo na pamet do tada, a nije ni tada, samo mu je neko tu misao ostavio, pa će on da je pokupi, ali se već pretvorila u sliku, a slike umeju da ostanu u glavi. Samo ako mu opet prođe kraj kuće, imaće spremnu ovakvu jednu, kao u ovoj kanti, samo da mu pripreti. Ne krv, ne želi da mu pusti krv, samo da ga prepadne, da ga otera za sva vremena. Ona, ako hoće decu da vidi, neka sama dođe, a ne da šalje ovog lovokradicu dece. Neka sam napravi svoje, šta se navrz’o na njegovu?!

Skupljao je opuške, od kojih je najviše bilo onih sa crvenim prstenom od karmina, kao da je tu neka fina dama, koja se sigurno puši kao lokomotiva, jer ih ovde ima bar kutija i po. Ni koraknula nije s ovog ćoška. Ko li je bio s njom, nije valjda stajala sama i ćutke gledala u mrak. On bi rado tako, da može. A ne može, jer on ne sme da ćuti – u glavi uvek mora da mu bude neka misao, da ne bi mislio...

Zatrubio mu je na kratko jedan auto koji je napuštao parking. Uspavano je šetao levo-desno. Tako bi i da mu on nije na putu, jer mu je to priroda. Vozač je bio u noćnoj smeni, što je manjeg izgleda, ili u noćnoj avanturi, što je veća verovatnoća. Taman da krene, kad opet izađe iz auta, da proveri nešto u gepeku. Napokon pođe niz ulicu.

Iza kola pojavi se neka crna stvar. Priđe i ugleda mušku torbicu. Okrenu se instinktivno levo-desno, da ne bi izazvao pažnju, i podiže je s betona. Nije smeo da prebira po njoj na licu mesta. Stavio ju je u veliki džep jakne ispod prsluka.

Tog popodneva, ušao je u svoju naherenu kuću, zatekavši decu ispred, a stare roditelje na kauču. Otac je pušio lulu. Majka je prebirala po nekom zelenišu. Iza teške zavese sa zagasito braon cvetovima, koja je stajala okačena umesto vrata na drugoj prostoriji, bilo je dovoljno zatamnjeno, te izvadi onu torbicu, pod okriljem te tame, koja rado prima svaku tajnu...

Para nikada nije mogao toliko ni da zamisli. Ispade mu iz grla krik. Stari ni ne čuše, srećom. Mogao bi deci i fakultet ovim da plati, svadbe da im napravi! Koliko ima! Stare bi usrećio svim onim što su želeli, a sada ni ne znaju da išta više žele. Najpre, slušni aparat oboma, da se bar čuju, da se ne dovikuju. Ogluveće i on i deca pored njih.

U unutrašnjem džepu torbice virila su dokumenta. Lepo piše ime i prezime čoveka. I čovek, na slici. Lep čovek, možda pomalo podbulog lica, ali sveže obrijan, „k’o za ličnu“, što se kaže, a i jeste – sa podvaljkom, onim što bi neki rekli krmećim, sa malo kose, doduše. Ali ko ima malo dlaka na glavi, a puno para, njemu ništa ne fali. A faliće mu ove, mora da će mu zafaliti. Kako neće! Koliko para!

U svom životu nije držao takav svežanj novčanica, pa su mu se dlanovi znojili. Nikada više ne bi morao da radi, a kamoli da čisti ulicu. Iako, voli on ulicu, to mu je najčistiji posao koji je mogao zamisliti. Eh, viđao je on svašta po kojekakvim magacinima i podrumima. Kakva su to legla zaraze i groznih mirisa...

A ulica je – ulica. A odozgo – nebo. A pod nebom je sve otvoreno i vidljivo. Ljudi što isprljaju, kiša spere očas posla, vetar obriše, sunce „izblajha“. Lepo odradi za mesec dana, dobije platu, doduše, uvek kasni ta plata, ali je na kraju ipak dobije. Ima tamo u firmi neki sindikat, može se žali čovek-radnik-đubretar. Može, ali te uzmu na zub, pa te pošalju na deponiju, a ti se žali tamo, toj gomili smeća!

E, kako je tek tamo kužno i tužno! A opet, ni tamo nije ništa, kakvih sve mesta ima po gradu, kakvih pacovskih kanala i rupa! Ih, šta sve ljudi rade jedni drugima, kakve je prizore zaticao onako slučajno, kada se mali umori ili uđe u neki ulaz s otvorenom kapijom, da uzme koji zalogaj. Da ti se creva izvrnu, brale! Igle, donji veš, krv... Ma, pakao... Jednim je našao prst. Da, prst! Lepo se videlo, bilo je rano jutro, ubljesnulo sunce odozgo, onako ciljano, kao reflektor, baš na to mesto. Da pokaže na prst, kao što bi prst pokazao na sunce, da može...

Jednom, umalo nije i on svoj – ne jedan prst, nego celu ruku izgubio, kada je s kolegom ubacivao kontejner u bubanj za mlevenje smeća. Zato je bio najsrećniji kada je raspoređen na pojedinačni rad po kvartu. To mu dođe kao unapređenje. Lepo gleda svoje ulice, gledaju one njega, ne žuri on, ne žure ni one nikud, zadrži se koliko hoće i koliko mu se može. Ostao bi nekada tu, ali deca čekaju.

Jedva ga dočekaju da stigne. Stari isto. Nisu oni više za ostavljanje na duže, pa i tako ispada da ima četvoro, a ne dvoje dece. I svi gladni. Najgore je zimi, kada dugo nema prevoza, a i kada ga ima, puno mu treba peške do tog zemljanog puta. A onda ima još... A ako je i sneg do kolena... Nije ni on više mnogo mlad, iako malu decu ima. Ona ga veštica zavela. Izrađala s njim, mislila da će mu majka te zime umreti, ali ona se izvuče.

Oca nije ni primećivala, taman k’o i taj stari kauč s kojeg retko kada ustaje. A kada i ustane i malo se pokrene, dugo posle toga kašlje. Eto, sa ovim parama bi ga vodio doktorima, kupio bi mu lek... majci isto tako, za ta njena leđa i tu ranu koju ona ne sme da mu pokaže – to na dojci, što joj se otvorilo... sramota je, od njenog sina... A deci... evo, ovaj mu stariji, on bi sada ove godine trebalo u školu da pođe, treba da ga prijavi. A boji se, boji se da će mu ga uzeti. I nju... Već su neki iz službe dolazili. Kažu, nema dobre uslove za decu.

A da li bi mu oni kupili sveske, knjige, olovke... i ćerki lutke... onu malu kuhinju za devojčice, koju mu je pokazala u gradu, kada ih je vodio prošle godine... Ih, šta bi sve mogao da reši...

Ujutru, jako rano, toliko da se jutrom još nije moglo nazvati, s teškom glavom od zamisli i nekih budućih slika, koje samo čekaju da postanu stvarne, pošao je na posao. Peške, prvi deo puta, a drugi deo, stojeći na onom mestu odakle kreće prvi gradski prevoz. U džepu od jakne, pod narandžastim prslukom, uz srce koje je ubrzalo ritam zbog nje, bila je crna torbica.

Prišao je vratima kancelarije šefa smene. Prvo je morao da sačeka da se šef pojavi, jer šefovi su zato šefovi – oni dolaze kasnije na posao. Ušao je tek kada je zamirisala kafa odande. Tek tada je bio oran za prijem u njegovu odaju. Na šefovski sto, baš pored pite u masnom papiru, spusti onu crnu torbicu, sa svim sadržajem kakav je u njoj i zatekao.

Objasnio je u kojoj ulici, kod koje zgrade tačno ju je našao. Šef je pozvao drugog nekog šefa, nad njim, a onaj opet policijskog, nadležnog. Dođe uniformisani da mu uzme izjavu. Pošto se radilo o veoma velikoj količini novca, a još većoj glavi na toj slici u dokumentima u torbici, povedoše ga u policijsku stanicu na dodatno ispitivanje.

Nije znao više od onoga što je već izjavio. On je samo hteo da pošteno vrati izgubljenu stvar. E, sad, što je ta izgubljena stvar vredna kao puno stvari, to je drugo...

Pustiše ga. Crna torbica, do tog jutra puna nade za bolje zdravlje, kuću koja nije nakrivljena, pravu, od cigala i maltera, dečiju radost... ostade na kancelarijskom stolu policijskog načelnika. Iscrpljen od istih pitanja:

– Zašto nisi odmah vratio?
– Zašto nisi vozaču mahao, šta si čekao?
– Aaa, hteo si da je prisvojiš, da ukradeš?!

Još je mogao biti i srećan što ga nisu uhapsili. Sada ni nagradi nije mogao da se nada. Bar po čokoladu deci da kupi.

Sunce je već usijalo onu narandžastu boju na njegovom prsluku, kao da se takmiči s njom, a on je, gledajući u beton, pošao u firmu po svoju kantu i metlu. Sve je usput mislio:

„Puno tog prljavog papira ima po ulici, puno. Pa i onog, po nekim torbicama... Sve je to prljavo. Džaba mu ga bilo...“

Ivana Đorđević
15.oktobar 2025.godine
u Beogradu