Offside

„Imali smo dogovor, sećaš li se!? Imali smo jebeni dogovor, ti i ja, i opet si zeznuo stvar!“ Gnevno je šutnuo nogu od stola u mrtvačnici, na kome su zemni ostaci njegovog oca, pokriveni čaršavom sumnjive čistoće, čekali dvojicu dežurnih bolničara da se vrate s pauze. Tišina u hladnoj prostoriji, bezličnih sivih zidova, skoro da je bila opipljiva. Plamen sveće je pucketao u ritmu kazaljki na satu iznad ulaznih vrata.

Bože, kakva morbidna koincidencija! Pomislio je kad je uočio da sat ima oblik grba lokalnog fudbalskog kluba, kojem je njegov otac bio jedan od osnivača i počasni doživotni predsednik. U tom je malom timu iz predgrađa i on napravio svoje prve fudbalske korake. I sad, dok se svađa s pokojnim ocem, nad glavom im obojici  odbrojava sekundara utisnuta u štit sa ukrštenim mačevima, simbol njihovog Viteza. „Neću ti dozvoliti da i njemu sjebeš život, kao meni, znaš? Oprostio sam ti sebe, njega ne bih mogao!“ Za trenutak je opet bio onaj dečak kome su svi predviđali fantastičnu fudbalsku karijeru, mali mađioničar s loptom, koji je za sve bio vrhunski talenat osim za njegovog oca. A otac je bio bog i batina u klubu: „Slušaj, mali, nije to bilo loše , ali nije ni naročito dobro. Nikada nećeš postati zvezda, nisi dovoljno čvrst za to. A mi, mi Vuksanovići se ne zadovoljavamo prosečnim.“ Otac je ponavljao to kao mantru, svaki put kad bi se poveo razgovor o nekoj od  utakmica na kojoj je on dao gol ili dva i zaradio najbolje ocene od trenera, novinara i publike. „Mogao bi da upišeš prava, na primer. Pametan si i vredan, fudbal je samo za one koji ne bi mogli ništa drugo u životu. Završi fakultet, budi svoj čovek, a ne balavander koji zabavlja pijanu masu proturanjem lopte kroz noge protivniku.“

Dva sata pre najvažnije utakmice u njegovom životu, polufinala Kupa Maršala sa Zvezdom, za koju  su danima unapred sve karte bile rasprodate i na koju će doći mnogobrojni lovci na talente, trener ga je pozvao u stranu i saopštio mu strašnu vest da je njegov otac imao tešku saobraćajnu nesreću i da se lekari bore za njegov život. Iako su svi mislili da će otrčati ocu u bolnicu, on je odlučio da igra i tako rastrojen već u sedmom minutu zadobio gadnu povredu ligamenata desnog kolena, zbog koje su ga izneli na nosilima i transportovali na ortopediju. Tri sobe niže niz hodnik, ležao je njegov otac, s višestrukim prelomima i unutrašnjim krvarenjem. Danima su bili na istom odeljenju, a da se nisu mogli videti. Iako su prognoze bile loše, otac se oporavio, toliko da je opet mogao da vozi. A on se oporavio, toliko da može da hoda, ali ne i da potrči. Dve opercije su se neslavno završile po njegovu nogu. Morao je zaboraviti na fudbal i svoje snove. Kasnije, u zrelim godinama, pomišljao je da je otac umešao prste u  taj njegov oporavak. Naravno, nije za to imao dokaze, ali nikada neće zaboraviti izraz trijumfa na očevom licu, kada je doneo kući indeks brucoša pravnog fakulteta.Nakon prilično uspešnih studija postao je, što svojim radom, što uz pomoć očevih veza i vezica, vrlo poznat i cenjen advokat, a uz zavidnu reputaciju išla je i kuća na Senjaku, tročlani vozni park, žena iz viđenije prestoničke porodice i deca koja su išla u skupe privatne škole. Ali, uprkos svim njegovim poslovnim i privatnim uspesima, otac je ostao nezadovoljno gunđalo, kojem nikada nije uspeo da ugodi. Bolelo ga je to, ali je naučio da stoički podnosi njegove pridike.

 A onda je njegov sin Aleksa počeo da se zanima za fudbal. Deda se protivio u početku, ali je popustio kad je videokoliko je talentovan njegov unuk koji ga je obožavao. Svima se hvalio kada je Aleksa te jeseni postao juniorski reprezentativac. Kvalifikacioni turnir za evropsko prvenstvo se tog vikenda igrao na Zvezdinom stadionu i već je bio rezervisao ložu za sebe i oca, da sutra zajedno gledaju mladog centarfora, kome se smešila kapitenska traka. Krenuo je kući kad su nazvali iz Urgentnog i saopštili da je srce njegovog oca prestalo da kuca u 20h i 5 minuta, na njihovom stolu za reanimaciju.

„Mene si sprečio da ostvarim snove, ali njegove ti ne dam!“, besno je procedio kroz zube i zatražio da popuni formular za hladnjaču, „ Izvini, ćale, ali moraćeš da sačekaš u tom ofsajdu još neki dan.“ Rekao je i izašao napolje, čvrsto rešen da spreči sad već pokojnog oca da pokvari prvi nastup za reprezentaciju njegovom nasledniku.