Opasna riba

Jedne večeri pozvao me je Žabac telefonom, sav usplahiren kao da je dobio picajzle.

– Ona tvoja tetka je opasna neka riba! – vikao je kao sumanut.

– Koja, bre, tetka, šta to bulazniš?

– Znaš da se povremeno viđam sa onom Zvezdanom iz Grafičke, onom dugačkom.

– Znam, onom odbojkašicom.

– Jeste. Matorci joj nisu tu, pa me je pozvala da joj pravim društvo, skoknuo sam do nje i da ti ne pričam dalje. Svratio sam pre toga u mini-market, da kupim pljuge, kad zateknem tamo znaš koga, našu Anđelu, pazarila je nešto. Sreli smo se ispred kase, rekli jedno drugom „Ćao“ i otišli svako na svoju stranu.

– Dobro, a šta tu ima čudno? Nisi valjda mislio da će da ti skoči u zagrljaj?

– Ma jok, bre, slušaj. U momentu kada je spazila da sam je primetio tako me je prostrelila pogledom, ne možeš to ni da zamisliš. Da ti se smrzne govno, čoveče! I još nešto, vukla je punu torbu knjiga, i kako mi se čini, sve su bile istog formata, kao one naše Biblije.

– Dobro, i?

– Ušao sam u Zvezdanin ulaz i odatle sam lepo video da je ušla u zgradu preko puta, najverovatnije i ne pomišljajući da motrim na nju. Tačno sam video i u koji stan je ušla, kao što sam nekih sat vremena kasnije sa Zvezadinog prozora video i da je izašla iz zgrade sa praznom torbom, što onda znači da se tamo oslobodila suvišnog tereta, to jest Biblija. E, sad, kome ih je tamo odnela  i kakva je transakcija u pitanju, to ne znam, to bi trebalo utvrditi. Ali nešto mi govori da tu nisu čista posla. Ona nešto krije od nas, u to sam siguran.     

– Ma, hajde, Žabac, previše gledaš gangsterske filmove. Ne misliš valjda da je nekoga utepala tamo, sve udarajući ga knjigama u glavu? Možda ih je odnela nekom kolekcionaru, ili zaluđeniku, verskom fanatiku, danas ima nastranog sveta punog love koliko hočeš, ali šta se to nas tiče.

– Opasna je ona kad ti ja kažem – bio je uporan kao mazga. – Videćeš, ona će nam doći glave...

– Hajde, zdravo!

Nije mi padalo na pamet da dalje slušam njegove gluposti. 

Potom je pozvao Šekspira pa je i njega spopao s istom pričom. A onda je Šekspir pozvao mene, da me obavesti kako ga je ovaj maločas pridavio nekom budalastom pričom o Anđeli kao svetskom kriminalcu i probisvetu. Jedva sam posle nekako naterao san na oči.

Narednih dana sva trojica smo još jednom prošli kroz Anđeline rajske vrtove i to beše i više nego dovoljno da potpuno smetnemo s uma tu Žapčevu nesuvislu priču od pre neko veče. Čak je ni on nije više pominjao.

A onda! Bio je utorak, toga se dobro sećam, Šekspir i ja imali smo dogovor sa njegovom starom/novom curom Marinom, da ona povede jednu svoju frendicu, pa da nas četvoro odemo negde na zezanje. Pošto Žabac nije mogao da nas nađe, a stvar nije mogla da čeka jutro, seo je na klupu ispred mog ulaza i čekao da se ja dovučem kući. I načekao se bogami poprilično.

Bilo je to, s moje tačke gledišta i više nego uspešno veče. Ta Marinina frendica Lidija čitavo veče nije skidala pogled s mene, a imala je dobre noge, ma kakvi dobre, najlepše noge u Zemunu! Bila je blage naravi, a tako promiskuitetnog izgleda, kako onda da se čovek ne napali na nju? Tako me je bila omađijala da na Anđelu nijednog jedinog trena nisam pomislio. Naprosto uživao sam u njenom društvu i ni o čemu drugom nisam mislio. Pa dok sam je otpratio do kuće, pa dok su se najlepše noge nećkale da li da se ovih dana vide sa mnom na nekoj kafici, ili imaju preča posla, pa dok smo razmenili brojeve telefona, sve je to trajalo i trajalo i kad sam se najposle kao pobednik tog smešnog duela sa unapred poznatim ishodom, trijumfalno dovukao do moje zgrade – ono, ne lezi vraže, iskoči Žabac sa one klupe iz mraka kao čupavac iz kutije.

– Šta je, Žabac? Gde gori?

– Gori u tvojoj guzici, eto gde gori!... Slušaj me sad dobro, da ne bude posle nisam znao, nisam verovao!

– Hajde, pevaj.

– Zvezdana je sve proverila. Anđela redovno posećuje jednog čilagera koji vodi finansije u nekoj opasnoj sekti koja propoveda da je Isus Hristos ponovo među nama i da sad ima hiljadu lica i obličja, pa sam zaključio da je pouzdano reč o onim smaračima kod kojih idemo po Biblije. Jutros je, kaže mi ona, po tog tipa došla murja i odvela ga sa lisicama na rukama. Komšiluk kaže da je procurelo da se radi o opasnom krimosu sa međunarodnom reputacijom, koji ko zna za koga sve radi. Možda i za strane obaveštajne službe, možda i za CIU? Kažu da govori nekoliko stranih jezika, što ga čini još sumnjivijim, zar ne?

– Ne benavi, Žabac, života ti. Zna li možda taj pametni komšiluk zašto je taj tip uhapšen, ako je uopšte uhapšen? Možda su ga samo odveli na informativni razgovor? Ili se možda nije odazvao pozivu suda da svedoči u nekoj parnici? To se tako radi, znam valjda i ja nešto. I mog ćalca su jednom tako tražili samo zato što nije hteo da svedoči protiv svog direktora, u veze neke pronevere, kako da svedoči protiv njega kad ga je ovaj zaposlio? I na kraju ništa nije bilo, pojeo vuk magarca. Tako će danas-sutra i ovog da puste, i šta ćemo onda?

– Da li si, bre, normalan? Da li si ti uopšte čuo šta sam rekao? Jesu li ti vrane popile mozak? Uhapsili su ga kao pravog kriminalca, stavili su mu lisice na ruke!... Znaš li ti šta to znači?

– Šta?

– Znači da isto tako mogu da dođu i po Anđelu i da je uhapse pošto ona petlja nešto s njim. Šta ako su njih dvoje deo neke organizovane kriminalne bande, da te ja pitam? Ili ako učestvuju u nekoj međunarodnoj zaveri? I ako prilikom pretresa u njenom stanu pronađu i naše otiske? Onda ću, brajko moj, da vidimo ko je pobenavio, ja ili ti?

– Onda ću najviše ja da nejebem, tamo je najviše mojih otisaka ako ćemo baš...

– Tebi je do zezanja?!

– E, jebi ga. Ako je i uhapse to ćemo svakako brzo saznati. Ajmo sad u pelene, belu mačku ne vidim...

– A ja kao vidim? Ubio sam se ovde čekajući da se dovučeš kući.

Nisam mogao da izdržim, ciljao sam mu u slabu tačku. 

– Čuj, Žabac, ako je tebi frka, ja ću da te odmenim kod Anđele? A, šta kažeš?

– Evo šta kažem!

Iskezio se i pokazao mi srednji prst prvo levom pa onda i desnom rukom, a potom i sa obe, i ja mu uzvratih istom merom.

Krelac jedan, razbio mi je san, lapo mi je bilo došlo da ga ubijem. Krelac kretenski...

Ne lezi vraže!

U četvrtak, bio je ubitačno vreo dan, mozak da ti proključa. Ostali smo na poslu sat vremena duže, da završimo neki hitan utovar. Čili, veseli i uznojeni otišli smo po naše Biblije, ali ovaj put uzalud. Vrata Doma molitve behu zaključana  a na njima je stajalo obaveštenje. Tribina se otkazuje, bez ikakvog dodatnog objašnjenja. Kao da nas je neko zalio kantom govana, tako smo se trulo osećali. Kao da vas izradi neko najrođeniji, u koga polažete sve nade ovoga sveta.

Ovo nikako ne sluti na dobro – pomislio sam. 

– Ovo je sigurno povezano sa hapšenjem onog matorca, kažem vam ja! – Žabac je počeo da tupi, pa smo ga Šekspir i ja lepo poslali u kurac.

Bilo kako bilo, otišli smo odatle uskraćeni za one ključeva od raja koji nam život znače.

– Šta ćemo sad, pametnjakovići? – zanovetao je usput Žabac, kome đavo i dalje nije dao mira.

– Umukni, baksuze! – besneo je Šekspir, pokazujući rukama kako će da ga pridavi ako ne umukne. 

– Umukni, baksuze! – besneo sam i ja. – Sve si nam ovo ti izmalerisao!

– Ja?!

– Ti! Nego ko? Da se ti nisu trtio svuda okolo i zabadao nosinu gde joj nije mesto, ništa od ovoga ne bi bilo... Hoćemo li sad kod Anđele sa đokicom u rukama?

Potom ga i Šekspir dočeka na volej.

– Izvoli sad, pederu jedan, pa joj odnesi Politikin zabavnik umesto Biblije? Zamaži joj oči Rajom, Gajom  i Vlajom i Miki Mausom...

– Okej! Okej!... Evo neću više nijedne.

– I nemoj bolje ti je – reče Šekspir.

– I nemoj bolje ti je – rekoh ja.

Vukli smo se ka „Radeckom“ kao tri brodolomnika, s rukama u džepovima i sa zebnjom u srcu. I, u mom slučaju, sa Anđelinim anđeoskim likom pred očima, koji se čas pojavljivao, čas nestajao kao u nekoj izmaglici.

Sva sreća bilo je još slobodnih mesta na onim našim klupicama, te smo do mile volji mogli da ćutimo i gledamo u reku. Ali tihi i dostojanstveni Dunav nije nam vratio spokoj.

Odlomak iz romana „Vrata podzemnih voda“