Orahova priča

"Želim u svom životu da rodim bar jedno dete, posadim bar jedno drvo, da napišem roman" - pomislila je dok je ciljala kako da polomi jaje, a da se ljuska ne zdrobi i upadne u posudu. U najtrivijalnijim poslovima dolazile su joj najneverovatnije misli. Uvek je sebi, uoči Božića, obećavala, uz još neka pravila i zadatke, da će zapisivati takve misli. Bože, koliko ih je odlutalo, a bile su njene, tu, na dohvat ruke, ko zna šta je sve mogla s njima... A sada su ko zna gde i ko zna čije...Mogu biti i u prošlosti dalekoj, možda nikad nisu ni bile njene...Ali, sigurno nekog, veoma nalik njoj. Ili obrnuto, nekog kome je ona nalik.

Bila je zima, onakva, nekadašnja, o kakvima se pričalo kao o nekim mitovima, kada su se kopali tuneli u smetovima, pa je grad ličio na bele, ogromne, krtičnjake. Približavala se svojoj kući. Istresla je dobar naramak ledenica sa šala, kragne, rukava, da ne unese vlagu...Povukla je s ramena platnenu torbu čija je ručka pretila da će se otkinuti, a možda izdržati bar do ćoška njene ulice. Procena je bila prilično precizna. Ali, ta preciznost nije poslužila ničemu, da se nešto učini da ne dođe do nezgode. Čitava vreća, tri i po kile šećera, ako je u bakalnici tačna vaga, u trenu se prosulo, takoreći pred pragom, po snegu. Idealna prilika da se vidi ko je belji od ta dva. Šećer je ipak imao žutog u sebi. Gledala je kao da je stalo sve, vreme, kretanje, misao, kao da je pokušala da negira postojeći prizor.
Odnekud se stvori naočiti mladi gospodin u dugačkom kaputu sa krupnom dugmadi. Pomogao joj je da pokupi ono što je prestalo, ali nije se moglo puno spasiti. Zahvalila mu se, a on joj se nakloni i skinu šešir, nije ga samo tek dodirnuo, kao što mnoga gospoda to čine, valjda da ne pokvare zulufe. Njegov širok osmeh ju je zadržao pred vratima, više nego smet, kojim su bila zatrpana. Tek na proleće, ponovio se njihov susret. Isti naklon, isti gest sa šeširom, još širi osmeh. Nosila je vreću oraha u svom cegeru, čije je ručke, sa tri štepa koncem ojačala.
"Dopustite da pomognem. Nisam siguran, da li je vaša kuća u onom pravcu, desno? Bio je onoliki sneg, pa..."
"Da, da. Ali, ne mari, nije teško, mogu ja. To je par kila samo."
Nije je poslušao, samo je uzeo ručke iz male ruke.
"Prošli put šećer, sada orasi. Jamčim da se narednog slučaja vidimo sa kojim kilom brašna. Taman za štrudlu. Da samo znate, što ja volim štrudlu!"- govorio joj je, malo je zadirkujući, ali s oprezom, da ne prenagli.
Ipak joj se zacrveneše obrazi, jer tog momenta pomisli kako bi mu u znak zahvalnosti umesila jednu njenu dobru, nadaleko čuvenu štrudlu.
A onda je on pogleda tako, da je navede da to i izgovori.
"Pa, eto. Ako izvolite, umesila bih Vam jednu štrudlu."
Rečeno-učinjeno. Štrudla se sutradan još nije ni prohladila, a on dođe do vrata njene kuće.
"Žao mi je sam pojesti."
"Zaboga, za Vas je, Vi i treba da je pojedete. U slast Vam bila."
"Onda, doći ću sutra, da Vam kažem kolilko sam se osladio."
Sledećeg dana dođe u dogovoreno vreme pred njena vrata te kuće, najmanje u ulici u kojoj je živela sa starom majkom. U ruci je imao veliki buket cveća, poljskog, onog koje je najviše volela.
"Znate, ja volim livade, poljane, ovde smo silom prilika..."
Cveće je ostavila u vazu i opet izašla, ogrnuvši beli heklani šal, koji joj je lice uokviravao, kao da ima bisere na grudima... Pošli su malo do glavne ulice da prošeću. Tada joj izjavio da je on seoski lekar.
Nije prošlo puno dana, zaprosi je, upozna njenu majku i venčaše se. Odvede svoju ženicu, kako ju je nazivao, sa njenom majkom u svoju skromnu seosku kuću. U dvorištu kuće je bio orah, moglo bi se, za jedno orahovo stablo reći, srednjih godina.
"Evo, biće štrudli s orasima, kolko srce ište!"
Tih narednih godina, rodiće im se tri kćeri i dva sina. Kao lekar, dužnost mu je nalagala da obilazi i one najbolnije od zaraznih bolesti. Zato izgubiše svu decu, sem jedno, srednju kćer. Tužno, nežno devojče je puno pomagalo majci. Sve je isto radila u kući kao majka. A majka joj nije dala da puno izlazi, plašila se zaraze, koja je još, tumarala, tu i tamo, među seoskom decom. Najveća radost su devojčetu bila dva jagnjeta i orah, koji se svake godine širio, zaštitnički. Neke grane je spuštao tako, da se dete može penjati po njemu. Ubrzo je devojčica, nadarena za školu, završila niže razrede, te ju je otac poslao na dalje školovanje, u gimnaziju.
"Sve je to orah učinio. Orahovo jezgro daje snagu, ali i pamet" - govorio je."
Nakon gimnazije, lepa, pomalo mršava, bledunjavog lica devojka, zapade za oko jednom trgovcu, iz stare, predratne trgovačke porodice. Roditelji joj nisu bili mnogo srećni zbog tog braka, koliko god bila u "punoj" kući. A što tako osećaju, da li je to tek roditeljska strepnja, zbog jedinog deteta koje im je u životu ostalo, to nisu mogli objasniti, niti sebi. Oni su možda priželjkivali da još škola izuči, kao otac joj. Ovako, ostade u velikoj kući, ali tuđoj. Trgovci, kao svi trgovci, glavna im je preokupacija rad i rad, kasa i samo kasa. Pomagala im je, razume se. Neko bi rekao, to nije teško, samo da izdaje robu i stoji malo, doduše, ali šta je to u odnosu na one teške seljačke radove. A trebalo je meriti, brojati, dohvatati ponekad džakove, prevrtati pakete po magacinu i dovlačiti do pulta. Muž joj je za to vreme stalno bio u nekim nabavkama. Uglavnom je nabavljao koju čašicu rakije... Voleo je dunju, a posle je i jabuku, šljivu, kajsiju, sve redom...Tako i žene, razne Marice-parice, kako ih je nazivao.
Te noći, kada je njegova mlada, tužna, nežna žena bila u porođajnim bolovima, on je bio u zanosu, sa kafanskom konobaricom.
Ujutru, doteturavši se kući, dočeka ga vest da je dobio žensko dete. Nije prošlo ni mesec dana, mlada žena, nakon gubitka puno krvi, ispusti svoju tihu, tužnu dušu, na tuđ jastuk. Majka joj i otac dođoše, ni sami ne znajući kako. Trgovački roditelji behu skrušeni, nije to dobar znak. Kuća sada iziskuje veći trošak. Tu je sahrana...oprema, daće za pokojnicu... Pa i ovo žgepče, treba dohranjivati, plaćati dojilju... A sin im je rođeni, njihov, okrnjio svaku ciglu od kuće od pijančenja i plaćanja za gizdavost svojih noćnih pratilja.
Roditelji svog jedinog deteta, kćeri koja je dobila svoju kćer, koju nije imala priliku da vidi kako raste i penje se na onaj njen orah, odlučiše da izričito zahtevaju da sahrane svoje čedo u svom selu, da je obilaze svaki dan. A u zahtevu je bila i posebna stavka, koju su tako odlučno morali da izgovore, da bi zbunila drugu stranu i onemogućila negodovanje. Da i svoju novorođenu unuku ponesu sobom. Na selu će joj prijati vazduh. Oni će se i za dojilju pobrinuti.
Dok su se vraćali svojim tužnim putem, noseći svoju mrtvu ćerku i živu unuku, čudili su se kako su tako brzo uspeli da dobiju dozvolu za sve što si tražili.

"Orah je mudro drvo" pomislila je, u trenutku kada su točkovi autobusa promenili zvuk iza poslednje okuke. "Čak je naučno dokazano da samo jezgro oraha ima oblik ljudskog mozga." I bez te informacije je imala utisak da se razume sa svojim orahom, da komuniciraju. Kao da njen orah ima još nešto... dušu... Bilo bi joj puno srce svaki put kada bi ušla u dvorište, i zatekla ga, kao starog prijatelja koji je bio sve čvornovatiji. A i ona, sa kojom borom više. Ali, ni jedno od njih dvoje zbog toga nije marilo. Pri svakom susretu ga obgrli, divivši se tome kako ima moćno, široko stablo, pomislivši kako bi bilo dobro da može stajati istovremeno sa obe strane njegove polovine koju je mogla dosegnuti. Primećivala je da su joj ruke sve prilagođenije njegovim krivinama.

Mala, ali udobna seoska kuća, njen pravi dom... Sada je opet tu. Da bar nisu te misli tu, sa njom. Ustručavala se da mu kaže, da ga ne povredi, ali nije mogla razumeti, kako to da on ne shvata...da je ona povređena.
"Nije lako imati dete..."
Rekao je to, kao da želi da urazumi nerazumno, zahtevno derište, da nije vreme za novu igračku.
"Nije lako ni nemati ga", odgovori mu, ali u sebi.
Zašto li se toliko ustezala da mu to kaže? Sada je kasno da bilo šta kaže...
"Ahhh, šta sada...daaa... da." Gledala je odsutno recept sa žutim mrljama. Otkad je počela da koristi tu svesku s receptima, od svoje šesnaeste godine, listovi su bili uveliko žuti, a mrlje postale smeđe, bila je mrtva trka oko nijansi. Uskoro će se izjednačiti. Mogla ju je čuvati, kao relikviju, dragu uspomenu od bake, ali je znala da bi baki bilo draže da je uzima u ruke, što češće, da ne zaboravi dobru, "domaćinsku" kuhinju, da ne zaboravi svoju baku.
"Uh, sipala sam više šećera. Ma, nema veze, neka ide život na slatko", kako bi rekla baka.
Uvek joj je govorila : "Ako ti se omakne, tako je trebalo biti. Jelo je najbolje kada se samo od sebe začini. To je, kao da su ti vile pomogle."
Uzela je još nekoliko celih oraha, da doda, kada je već toliko šećera izručila. Celom kućom je odjekivao čekić za orahe. Kada je istucala desetinu njh, lupanje se još čulo. Ovog puta, bilo je na vratima. Nije joj bilo do gostiju, bilo koga... Ali, već su čuli da u kući ima nekog. Sada mora da im otvori...
Ispred je stajao čovek, prosede kose na slepoočnicama, nepoznat joj i drugačiji od ovdašnjeg življa. Nakloni joj se, što njegovu pojavu učini još neobičnijom.
"Izvolite, koga tražite?"
"Dobar dan, želim..." I govor mu je bio, kao s početka veka. "Je li ono Vaš orah?"
"Pa, dvorište je moje, a orah je u njemu... "
"Dobro kažete." Njena opaska ga istovremeno i zbuni i nasmeja. "Mislio sam... Vaša je kuća, okućnica "
"Daaaa... "
"Ja sam seoski učitelj, mislim, iz ovog sela."
"Daaaa..."
" Imam nastavu u prirodi."
"Pa, Vi i u prirodi svaki dan predajete."
"Ma, ni seoska deca nisu što su bila. Hteo sam da im pokažem najstariji orah u okolini, a to je, kao što se zna, ovaj, Vaš."
"Jeste, pravi je to starkelja. Dovedite dečicu. Biće mi drago. Samo, kada ste mislili?"
"Kada Vama odgovara?"
"Može li za nekih dva sata? Imam neka posla da završim. Ako ste mislili da to bude danas."
"Savršeno odgovara! Taman im se tada završavaju časovi u školi.
Dobro, vidimo se uskoro! "
Brzo se vratila u kuću i latila posla. Samlala je preostale orahe i sastavila sa drugim sastojcima.
Za dva sata, u minut, stiže učitelj, sa desetak dece. Nije mogla sve da ih prebroji, jer su neprestano menjala mesta. Gde je bilo jedno, sad je drugo, i tako ukrug. Kao male pčele. Okupili su se oko oraha i pomno slušala učitelja. Slušala ga je i ona...
A onda, uđe u kuću i malo zatim, izađe, s tanjirom od porcelana, oslikanim velikim cvetovima i nekakvim ptičicama. U sredini tanjira, u tri reda, bile su naslagane kriške štrudle, koja se još nije prohladila.
"Izvolite deco! Izvolite, učitelju!"
Ručice posegnuše za kolačima, a kada su sva deca uzela po parče, uze i učitelj.
Pošto su se lepo osladili, pođoše do škole, da bi odande, svako svojoj kući.
Nakon sat vremena, učitelj dotrča bez daha.
Zalupa na vrata, bled i uplašen.
" Ja se zaista izvinjavam na smetnji, ali moram vas pitati... Da nije onaj mali, kovrdžave kose, onaj u prugastoj majici...Da nije slučajno ostao tu? Kod Vas? "
"Nije... Pa, gde može biti... Da nije pošao sam svojoj kući?"
"Uvek se vraća sa drugarom, koji isto živi na kraju sela."
"Možda je sada sam..."
"Ne znam. Moraću da pođem, da ga sustignem, ako još nije stigao. Idem, da požurim. Druga deca su pošla, kao i uvek svojima."
Utom, iz krošnje oraha nešto krcnu.
Oboje pogledaše gore. Mala glava, sitnih kovrdža, sa velikim, tamnim očima, promoli se iza jedne grane.
"Pa, to si ti!" uzviknu učitelj!
"Što si se sakrio?"
"Neću kući."
"Kako to, nećeš?! "
" Neću. Ne mogu."
"Ima li neki dobar razlog?"
"Ima, ružan, a ne dobar."
"Možeš li nam reći? Da učinimo nešto?"
"Ne može... niko ništa."
" 'Ajde, prvo siđi sa tog oraha. Nije dočekao tolike godine, da bi neko dete baš sada palo sa njega!" - i ona progovori, tobože strogo.
"Neću pasti. Drvo me čuva. Tu ću i da spavam."
"E, nećeš! Siđi dole! A ja ću ti doneti još malo kolača. Hoćeš?" I doda na taj predlog:
"A onda, naseći ćemo nešto drva, već je zahladnelo. I namestču ti lep, širok krevet. Da spavaš, lepo da se odmoriš do ujutru, pa ćemo te odvesti tvojoj kući. A učitelj će tvojoj mami i tati javiti da si kod mene."
"Nemam ja mamu i tatu . Oni imaju drugu decu." Mene su uzeli. Čuo sam. Ja sve radim u kući...oni mi se smeju."
Ona pomisli, kako je takve priče samo u bajkama čitala. Da li je moguće?! Pa ovo je savremeno doba! A možda dečak izmišlja... Ma da, deca to imaju običaj, da skrenu pažnju na sebe. A i to rade iz neke nevolje... Učitelj i ona se pogledaše i on smesta pođe do te kuće. Jedva ju je pronašao, sve pitajući, od vrata do vrata.
Kada se vratio, pogledom je potvrdio da je vrlo verovatno da je sve istina, to što je dete ispričalo.
Pripemila mu je posteljinu i dala mu svoju košulju, da u njoj prespava. Ujutru, nakon što mu je spremila doručak, odvede ga u školu.
A onda, trebalo je razrešiti situaciju. Socijalna služba je znala za problem, ali porodica živi na selu, pa im nije dostupna... Pitala je, da li bi ona bila dovoljno dostupna, ako bi se lično pozabavila tim detetom, jer dečak raste u vrlo lošim okolnostima. Možda i usvojila...Da, nije udata. Odličan razlog! A oni venčani, usrećiše dečaka, vidi se!
Predala je zahtev za usvojenje. Mesecima se povlačio po fiokama socijalne službe.
Jednog dana, na vratima joj se pojavi učitelj. U ruci je imao buket poljskog cveća. Načinio je viteški polukorak pred njom i klekao.
"Molio bih tvoju ruku, tvoj svaki dan, mesec, godinu, svaki tvoj osmeh i puno štrudli s orasima!"
Ona mu dade ruku da ustane. Iza stabla oraha, izviri mala kudrava glava dečaka. Oboje ga pogledaše. Svo troje se smejalo, smejalo... Sledećeg meseca je stiglo rešenje o usvojenju.
Orah se tih dana naročito razmahao, kao da je hteo da im kaže da je i on deo njihove male porodice. A oni su ga odavno već, među njih ubrajali.
Starkelja njihov...

Ivana Đorđević
1.oktobar 2024.godine
u Beogradu