Orhideja

Kratkoročna sreća se krije u zaljubljivanju. Ona nešto duža leži u instituciji braka. Ona večna je, kažu neki pametni, u gajenju cveća.

Sasvim obično jutro uz stihove neobičnog Marlija. Jedna orhideja je već godinama tu. Nisam razbijao glavu da odgonetnem njeno hodočašće do mene. Gledao sam je. Bila je to ona Darvinova orhideja-prostitutka. Gubila je boju. Video sam je u daljini kako zanosno osvaja pčelu. Širila je mirise koji nisu njeni. Varala. Velika je nesreća u onome što nisi. Pravila od svog cveta imitaciju insekta kako bi ostvarila svoju neobičnu misiju.

- Ne voliš me više- fleš glasa koji sam pokušavao da zaboravim.

Otkud baš sada kada pomno analiziram svoj cvet? Odavno nisam odgovarao na ovakva pitanja. Obično su sledila kada je trošila poslednje novčiće kredita koji je imala kod mene. A imala ga je.

Lakoverna i onako zavedena pčela zadržavala se na cvetu i po nekoliko minuta, misleći da je našla srodnu dušu. Lakovernost je uvek posledica velike zaljubljenosti. Opčinjenosti. Postoji li kazna za emotivni zločin? Ne. Zašto bi postojala kada sami pristajemo na to? Sloboda se nikada ne kažnjava.

Kada bi posle te igre shvatili da su izigrani, stvaraoci meda bi odlazili. Besni. Tužni. Iscrpljeni. Nedefinisanih osećanja. A ona? Ona je ostajala zadovoljna svojom ostvarenom misijom što su njeni nektari rasuti po širokim poljima.

Cvet je kopneo sve više. Zalih ga sa dve tri kapi iz svog zagledanog oka. Spakovah je i poslah čoveku koga nisam ni poznavao. Jedino je on valjda bio sposoban, da onako pokošen amnezijom, više puta učestvuje u ovoj opasnoj igri. A njoj je hitno trebala boja prividne sreće. Pojačah zvuk, obrisah zemlju sa stola i stopih se sa melodijom dalekih rege predela. I opet, na tren prekidajući Boba, onaj isti glas.

- Vratiću se...

I eho odlazećih štikli.

Radisav Rade Aničić