Otpisani

- Ovako, momci, vaš posao je da isplakatirate ceo kvart. Ovih osam ulica su prioritet. Hoću svaku zgradu, svaku banderu, garažu, gde god može da se zalepi plakat da izlepite. Pogotovo ispred opštine i ispred njihovog opštinskog odbora. Tu njima ispred nosa, to ih najviše boli. Hoću da se sve crni od naših plakata. Naravno, prelepljujete njihove, i morate biti brzi. Za veče treba da se zalepi 500 komada. Čuvajte se murje. Ako vas uhvate, mene ne poznajete, ne pominjete imena. Dobićete po neki šamar, pa će vas pustiti. Jebiga, gadno, al je dobra lova. Kao što smo već pričali, svaki od vas dobija po 50 maraka za noć. Al nemoj da mi fušerite, da bacate plakate u kontejnere ili slično. Ja i ovi moji ćemo proveriti ceo kraj da vidimo jel sve izlepljeno. Materijal i kintu dobijate večeras oko 11, lepak sami kupite, to nije skupo. Ako se pokažete dobro, biće još posla, bar jednom sedmično. Da, još jedna sitnica. Pazite na dva bela kombija, bez tablica. Oni patroliraju krajem svako veče i skidaju nam ono što zalepimo. To nije ni murja, ni služba. To su batinaši. Oni biju, ne pitaju ništa. Ako ih vidite, odmah paljba. To je to. Vidimo se večeras.- završi na kraju Šef. Bio je to apsolvent prava, koga smo znali od ranije sa nekih studentskih žurki. Stariji od nas nekoliko godina, visok, crnokos. Ozbiljan. Borio se za demokratiju. Protiv vlasti. Kada je izašao iz lokala u kome smo sedeli, Boško i ja smo se pogledali. 

 - Au, brate, - reče Boško - ovo je teže nego što sam mislio. Mislim, nije meni teško da lepim, al ta murja, jebeno! 

 - Ma znam, murja, već su me sto puta privodili posle utakmica, na mitinzima, nije meni frka od njih, al brate, izgleda da je gadno sa tim batinašima. Čuo sam od nekog lika da su poslednju ekipu koja je lepila, razvalili od batina. Obično ih je po trojica u kombiju, iskaču sa bejzbolkama i lome. Kažu da su to omladinci vladajuće stranke. Ološ. 

 - Uf, izgleda da zato tako dobro i plaćaju. Brate, ej 50 maraka, pa meni matori jedva skupe toliko da pošalju mesečno, plus kirija, menza, knjige. - reče Boško. 

- Ma slušaj, meni lova treba, bićemo brzi, možda da nađemo još jednog da nam čuva stražu, ako naiđu ovi sa kombijem. 

- E da, pametno, imam ja jednog klinca iz komšiluka, pouzdan je, jeste klinac, al ima muda. Mali Mare je car. Videćeš. Zvaćemo njega za stražu, naravno daćemo mu neku kintu. Samo da stoji negde na ćošku i da zviždi ako neko naiđe. - završi Boško. 

- Ok. Vidimo se večeras. Ja ću sad da kupim lepak, pa se nađemo oko deset, gore kod pijace. 

- Važi.- pozdravi se Boško. 

Imao sam u džepu još poslednjih, dobro uštekanih 5 maraka. Idem do pijace. Gužva je. Petak. Smrdi na truo paradajz i ostatke kostiju iz obližnje mesare. Kučići ih razvlače oko kontejnera. Sve smrdi. Dobro smrdi. Nalazim dilera deviza da zamenim marke. Trebaju mi dinari. 

- Koliki je kurs danas? - pitam rumenog, zadriglog dilera u šarenoj trenerci. 

- 38 plaćamo. - reče nezaintresovano.

- Pa juče je bilo 40!

- Pa dođi juče. - prosu diler seljački, smejući se sam svojoj fori. Zamenio sam pare. 

- Ajmo bonda, ajmo malbora, ajmo lakog strajka! - reklamira svoj asortiman hromi Ciganin, prodajući cigare na kartonskoj kutiji na trotoaru. 

- Ima li teškog strajka? - pitam ozbiljno. 

- Ma teško je burazeru, teško, stalno nas juri murja, ako nas uhvate sve nam pokupe. Ovi što su ovde stalno na pijaci, uzmu nam samo dve, tri kutije, reket bato, reket. 

- Daj jedan strajk, koji god, za sreću. - rekoh. 

- Na sreću, na sreću, srećna Nova godina! 

Malo dalje niz ulicu ulazim u staru bojadžijsku radnju. 

- Treba mi lepak. - kažem prodavcu. Ispijeni šezdesetogodišnjak, pretpenzioner, u iskrzanom plavom radničkom mantilu me sumljičavo gleda. 

- Koji lepak, za šta ti treba, onaj u tubi, Sintelan, a? - ispituje me matori. 

- Ma ne taj, treba mi lepak za tapete. 

- Koliko ti treba, za koliko kvadrata? 

- Za ceo stan, dvosoban. - kažem, nemajući pojma koliko mi stvarno treba. 

- Dve kantice će biti dosta.- kaže. Dok mi pakuje robu i vraća kusur, na zidu iznad kase vidim uramljenu sliku aktuelnog predsednika države. - Kakav moron- pomislim. Ostalo mi je tačno za bajatu kiflu. Kupujem kiflu, jedem odmah. Gušim se od suvog peciva. Jedan gutljaj vode na pijačnoj česmi. Smrdi. Opet sve nepodnošljivo smrdi. Palim strajk, laki. I on užasno smrdi. Bugarska kopija. 

Oko 10, te večri, se nalazim sa Boškom. Doveo je Mareta. Klinac je ok, mada vidno naduvan. 

- Ljudi, nema frke, sve mi je Boškić objasnio, čuvam staražu za desetku. Čuvao sam pre stražu ortacima iz kraja kada su odbijali trafike. Ako neko sumljiv naiđe ja ću da zviždim neku melodiju. Koju ćete? 

- Šta koju? - pitam. 

- Pa koju melodiju volite, hoćete nešto iz filma, hoćete iz Otpisanih, hoćete neki rok, brateeee, sve znam... 

- Boško, gde nađe ovog razvaljenog? - pitam nervozno. 

- Pa, za par maraka nema nikog boljeg, jebi ga.- objasni Boško. Pušili smo na ćošku, Mare je uvežbavao zviždačke melodije. Stao je crveni jugo. Šef ubrzano izađe iz kola, otvori gepek i pozva nas. 

- Imate rančeve? - upita. 

- Da sve je tu, lepak, četke, rančevi. - reče Boško. 

 - Ok, evo i kinta. - reče Šef, pružajući Bošku zgužvanu novčanicu od 100 maraka! Uf sto maraka u komadu. 100 maraka! Kakv simbol! Sto maraka su koštale dobre patike, original 501 levi's, za sto maraka si mogao svašta da kupiš, da živiš bogovski ceo mesec. 

- Hajde, kupite plakate i požurite. - komandovao je Šef - Ja ću za nekoliko sati da vidim šta ste uradili, ajde brzo! 

Krenuli smo brzo. Boško je mazao, ja sam lepio. Posle nekoliko desetina izlepljenih plakata, bili smo sve brži. Ulice su bile prazne, po neki slučajni prolaznik. Neko bi nas, odobravajući naš rad, pozdravio, po neko bi nešto gunđajući dobacio. Nismo se obazirali na sve to. Lepili smo u tišini, čulo se samo mokro mljackanje kepka i šuštanje papira. Posle nekih dva sata izlepili smo veći deo teritorije. Stigli smo do zgrade u čijem se prizemlju nalazio opštinski odbor vladajuće stranke. 

- E sad ćemo da im jebemo kevu! - rekao sam. Boško je premazao ulazna vrata i sve prozore lepkom. Lepak se slivao niz prozore, niz fasadu. Zalepili smo jedan plakat čak i na tablu na kojoj je stajao logo stranke. Poslu je, za to veče bio kraj. Mare se nije čuo. Dali smo mu dogovorenu kintu. Svratili smo kod Boška u stan. 

Pogledali smo u rančeve. Imali smo još gomilu plakata. 

- Šta ćemo sa ovim? - pitam Boška. 

- Uf, nemam pojma, ustvari, šteknućemo ih tamo u špajz, ionako je prazan. 

Pijemo kafu. Čitamo neke stare novine.Prolazi sat, dva. Na Boškov telefon stiže poruka: “Dobro je momci, odličan posao. Đubrad su već sve skinula. Sutra uveče ponavljamo celu akciju? Može?” 

 - Može! - odgovara Boško. 

- Brate, baš nas je krenulo, sutra veče opet, još po 50 keka.- raduje se Boško. 

- Da, brate, da nas malo krene, dosta smo džabe urlali po mitinzima, da se ovajdimo malo i mi od te demokratije. Slušaj imam ideju! Sutra ćemo lepak da pomešamo sa lomljenim staklom. Ima da izlomimo što sitnije nekoliko flaša, da sve to lepo pomešamo sa lepkom, pa kad kreteni krenu da nam cepaju plakate... Biće to krvavo veče! 

 - Bravo, -reče Boško - samo da ponesemo neke rukavice, da se mi ne isečemo! 

Sutra veče ista ekipa. Boško, Mare i ja. Stakleni lepak je bio spreman. Bili smo uigraniji nego prvo veče. Krenuli smo ovaj put od opštinskih prostorija. Moćno plakatiranje. Jedna, druga, peta ulica. Pred sam kraj akcije, čuo sam odjednom Mareta kako zviždi temu iz Otpisanih. 

Boško i ja smo se pogledali, pobacali kante sa lepkom i plakate. 

-Svako na svoju stranu. - rekao sam Bošku. Glas mi je nadjačala škripa kočnica belog kombija. Video sam nabildovanog, istetoviranog tipa kako iskače iz vozila sa nekim pajserom u ruci. Gurnuo sam otvorena vrata na njega. Pajser je fijuknuo iznad moje glave. Nekako me nije pogodio. Trčao sam kao lud. Čuo sam korake iza sebe, psovke, dahtanje za vratom. Trčao sam nizbrdo, kolovozom. Jedna pravo, druga levo pa pravo pa levo još jedna ulica. Ostajao sam bez vazduha. Bolelo me je u grudima. Izgleda da je i tip koji me je jurio polako posustajao. Čuo sam ga sve dalje. Protrčao sam kroz neki pasaž, preskočio kapiju starog dvorišta, pa stari trošni zid od cigala. U doskoku sam upao u neki ružičnjak. Jebene bodlje. Krvava noć. Čekamo sam u tim ružama nekoliko minuta. Prelepo su mirisale. Pomislih šta li je sa Boškom i Maretom? 

Izašao sam na ulicu. Šetao sam polako, praveći se da razgledam izloge radnji uz put. U glavi mi je i dalje bila melodija iz Otpisanih. Kakav jazz! Ugledao sam mali mračni bar. Ušao unutra. Seo sam do izloga, naručio pivo, ćutao i pušio. Sa druge strane video sam Boškovu siluetu. 

- Ajde ovamo. - pozvah ga sa vrata. Boško je utrčao u lokal sav zadihan. Jakna mu je bila iscepana. 

- Jesi dobro? - pitao sam. 

- Dobro sam, za malo su me uhvatili. Majmun mi je iscepao jaknu. Jedva sam uspeo da zbrišem. - objašnjavao je Boško. Prišla je konobarica da ga posluži. 

- Šta piješ lepi? - osmehnula mu se. 

- Pivo - reče Boško. Pivo je stiglo brzo. Radoznalo nas je posmatrala konobarica. 

- A čime se vi momci bavite? 

- Studiramo.- rekoh. 

- Lepimo. - reče Boško. 

- E, pa lepo, ja sam već odlepila.- kikotala se konobarica - Inače ja sam Monika.... 

Taman smo hteli da se predstavimo. Kroz izlog smo ugledali beli kombi koji je polako patrolirao. 

- Imate neki problem momci? - upita nas Monika, onako unezverene. 

- Provalila sam, hajde ovamo iza, u magacin. - ćutali smo u magacinu nekih pola sata. Monika je ušla, malo kasnije, smejući se. 

- Hajde, prošli su, možete da izađete. 

- Hvala, hvala ti puno. - reče Boško. 

- Nemam ja ništa od hvala, nego piši ovde broj telefona, duguješ mi kafu lepi. - reče Monika Bošku. Svi smo se smejali. 

Sutradan smo se našli sa Šefom. 

- Svaka čast momci, odlični ste bili sinoć. A tek fora sa lepkom i staklom! Kad sam prolazio da obiđem kvart video sam krvave tragove na iscepanim plakatima. Svaka čast. Imam nešto da vam predložim. Shvatili ste do sad i sami protiv kakvog ološa se borimo. Ja bih vas pozvao da se učlanite u Pokret. Ok, onda nema kinte za vaš rad, al borimo se zajedno da skinemo ovu zlo. Ja ću vam se već nekako odužiti. I ova zemlja će vam biti zahvalna, jednog dana. 

- Pa, dobro, mislim…- počeo je Boško. 

- U pravu si Šefe… - počeh ja napaljeno - Treba ovaj da ode, jebeš kintu, u pravu si, borimo se zajedno.

Šef je spremno izvadio dve pristupnice Pokreta. Potpisali smo. 

Lepili smo još dva meseca. Jednom su nas uhapsili panduri, držali nas celu noć u stanici, pa ujutru pustili. Sledeći put smo dobili nekoliko šamara i prijavu. Boško se smuvao sa Monikom. Došli su izbori. Pa izborna krađa. Pa veliki miting. Pa pobeda. Slavili smo dva dana i mislili da smo stvarno pobedili. I Boško i ja smo završili fakultete. Nije bilo posla, bilo je loše. Ja sam otišao u Nemačku da radim. Boško je odleteo za Kanadu nekoliko meseci posle mene... Prošlo je dvadeset godina. U decembru sam došao kući za praznike. I Boško je bio na odmoru kući. Čuli smo se i našli u malom baru u starom studentskom kraju. 

- Ej brate, ništa se nisi promenio. - poče Boško. 

- I ti si super. Kako je Monika, deca? - pitao sam. 

- Sve je kako treba, jebe me nekad ta nostalgija, il šta je to već. Obojica smo otišli odavde zato što smo morali. Znaš, neko je odlazio zbog toplog piva i hladnih radijatora, mi smo otišli... 

 - Ma znam, -prekinuo sam ga - otišli smo, jer sve u šta smo verovali i za šta smo se borili, sve to nas je ustvari prodalo. Sad imamo udobne živote tamo gde smo i dolazimo jednom godišnje kao turisti u sopstvenu zemlju. I opet je, koliko čujem ovde sranje... 

- Da…- reče Boško - Ej vidi lika na televiziji! 

Pogledao sam u ekran televizora koji je visio iznad šanka. 

- Jebote, jel ono Šef, ne mogu da verujem, pa pogledaj sa kim sedi, lik je ladno u vladi! Sa istom onom bagrom protiv koje smo se borili! 

- Ej, ministar, ministar za... Za nešto, koga je i briga! Ali Šef, oličenje pobune, pa verovali smo u njega, dobijali batine... Brate! - nervirao se Boško. 

- Daj još po pivo, po nešto duplo kratko, daj sve to puta dva! - naručio sam. 

Pili smo do jutra, tamo za šankom i pričali o sjebanim idealima, da priča je dobila neki pusto patetični ton. Pijano patetični ton. Kada je svanulo, konobar nas je jedva izbacio iz lokala. Rastali smo se na pijaci. Pijac se polako budio. Trebao mi je burek. Što masniji. Nisam imao dinare. Osvrnuo sam se i na ćošku ugledao dilera deviza. Bio mi je poznat. 

- Koliko plaćaš? 

- 117 - reče. 

Da, bio je to onaj isti diler kod koga sam nekad davno menjao marke. 

- A ako dođem juče? - pitao sam. Pogledao me je čudno. Bio je zaboravio foru. Razmenio sam pare. Pojeo sam burek, onako pijan i neispavan. Izašao sam iz pekare i krenuo kao pijačnoj česmi da se umijem. Voda je imala neki čudan miris. Smrdela je na nešto. Sve je opet smrdelo. Zapalio sam cigaru. Bilo mi je muka. Preko puta ulice video sa nakeženo, izveštačeno lice političara na predizbornom bilbordu. Jedan od onih protiv kojih smo se borili, za koje smo mislili da smo ih pobedili. Dva mlada policajca su stajala ispod i čuvala bilbord. Prošao sam pored.

- Koji moron…-pomislio sam. Pozvao sam taksi. Žurio sam da stignem na jutarnji let za Frankfurt. 

Sreten Bošković