Oz (osmi deo)

Cele večeri su I Oz I Zola bili gotovo nečujni. Zola zato što je morala, a Oz zato što nije imao reči. Kao da su presušile. Pomislio je kako to I nije tako čudna pojava. Potroše se reči. Ostane samo škripavi zvuk kao kašikom kada se po praznoj, samo umrljanoj, tegli zagrebe. Ostane samo blatnjava kofa izvučena iz presušenog bunara, samo sjajni celofan bez čokoladice, samo korice i prazni listovi nekada odlične knjige. Na svako pitanje odgovara se klimanjem glave, jeste ili nije, ustvari, možda nije ni važno.  Nije da ne bi pričao, nisi ljut ili tužan, samo si potrošio reči. Rekao bi svašta, ali, zvuči ti nekako staro i izlizano. Na trenutak, dok ti se još u glavi nalaze, čas pre nego da ih izgovoriš, čuješ da su stare, proste, sve iste, sve ono što bi rekao, pa prećutiš.
Potroše se reči, stvarno! Ne bi rekao namerno, sigurno ne prečestim izgovaranjem, verovatno se i one umore. Možda su legle da se naspavaju, a ti ih tražiš, možda čitaju neku dobru knjigu , a ti ih prekidaš. Zašto da ne, i one imaju pravo na odmor. Vratiće se kada se okupaju, osveže, odmore, još smelije i sjajnije. Vratiće se još britkije i stvarnije. Kada se odmore.
Samo što Oz nije verovao u to previše. Umori se misao, to je iskusio, ali reči, nikada. Čak I kada nije siguran šta bi trebalo da misli jako često baš rečima prizove osećaje koji ga uvek vrate na poznati put kojim mu se misli šetaju kao u parku punom borova. I nastave da dišu punim plućima, baš na istom mestu na kome im je ponestalo daha.
Iz pristojnosti nije previše gledao u Zolu, koja nije niti jednu reč progovorila za večerom. Smešila se očevim šalama, umilnim pogledom hvalila majčino umeće u kuhinji, ali nije govorila. Znao je Oz da je nešto u vezi nje učinilo da ne može da sastavi misao u rečenicu. Makar ne u nešto složeniju od "Hvala", "Izvolite" ili "Mislim da nikada nisam jeo nešto ovako ukusno.". Da, ovo poslednje je najduža koju je uspeo da izgovori.
Nakon večere prešli su sa čašama najtamnijeg vina koje je u svom životu video, u dnevni boravak. Lea je ostala da pospremi trpezariju, a Zola joj se pridružila. Oz I Vir su posmatrali vetrovito veče kroz prozor, svako iz svoje fotelje. Jedna grana se posebno ustremila ka prozoru. Kao da je želela unutra. Oz je razumeo da je nešto htela da kaže. Samo od jakog vetra I zatvorenih prozora nije mogao da razazna njene reči. Ustao je I izašao napolje dok ga je začuđen Virov pogled pratio.
-Reci, slušam. - reče Oz grani kada je stao ispod drveta
-Nisi spreman, ne počinji priču o njoj.
-Za šta nisam spreman? O čemu pričaš? Ne razumem te.
-Čak ni za objašnjenje. Idi sada.
Naučio je Oz da sluša. Nije mu padalo teško. Znao je da postoje znanja za koja je potrebno vreme. Znao je I to da je priroda milionima godina skupljala delove univerzuma I spajala ih I smislene događaje I priče I da nijedan čovek ne bi umeo tako da složi slike bilo čijeg života kako je to ona umela. Verovao je tim nepomičnim divovima više nego samom sebi. Pre nego što su progovorili sa njim, Oz je najpre naučio da čita koru drveća. Tako je učio dok je živeo u Hramu. Tek kasnije su počeli da mu donose knjige koje su pisali ljudi. Onda kada su shvatili da će otići. Morali su da ga pripreme za taj put. Vratio se u dnevnu sobu gde su već svi bili udobno smešteni.
Dok je Vir držao slovo o nekom davnom životu u kome je on bio glavni glumac, Oz je bez reči seo ponovo na isto mesto sa kog je malopre ustao I pomno pratio priču kao da je sve vreme bio tu. I ostali su takođe pažljivo slušali. Gotovo da mu se učinilo da nisu ni primetili da ga izvesno vreme nije bilo. Bežao je od Zolinog pogleda, iako ga je osećao svuda po koži. Imao je osećaj da su mu se sve pore na koži širom otvorile od tog pogleda, pa je lagano spustio rukave pomislivši da će neko primetiti ogromne, zjapeće rupe na njegovim rukama. Tkanina na njegovom telu ipak nije uspela da zadrži njen dah koji je ulazio kroz te otvore I polako se uvlačio u sve njegove uglove I najskrivenije delove njegove unutrašnjosti. Prepunjen njenog bića svuda po sebi, u trenutku kada je Vir baš nešto jako važno govorio, iako nije imao pojma o čemu je zapravo pričao, polomiše se svi štitovi I odbrane u sekundi I on nespretno pogleda u Zoline crne oči. U tom momentu vreme stade. Ostadoše ukočeni Vir I Lea, vetar stade u sred savijanja jedne jako čvrste grane kod prozora, a zemlja prestade da se okreće.
-Ti I ne znaš zašto si ovde, zar ne? Čudo moje. Sada će sve biti u redu. - reče Zola Ozu I zatvori oči.
Nije stigao ni da čuje do kraja to što mu je rekla, jer su se reči kretale neverovatnom brzinom, te je tek nakon što je sve počelo ponovo da teče, pa I vreme, odjek njenih reči došao do njegove glave. Gledao je I dalje u nju. Samo je ona već otvorila oči daleko od njegovog pogleda, toplo posmatrajući oca koji se upinjao da im naslika život kakav je poznavao u mladosti.
Lea ubrzo nakon ovog trenutka, izgubljenog u prostoru I vremenu, pogleda na sat I opomenu Zolu da će joj pobeći poslednji autobus za grad ukoliko nastavi tako strpljivo da sluša očeve priče, koje su svi već napamet znali. Očekivao je makar pozdrav pri odlasku, još jedam pogled, reč, bilo šta. Nije dobio ništa od toga. Dok je Lea ispraćala Zolu, Vir mu reče.
-Dok se nije vratila Lea, osećam se odgovornim da ti makar malo objasnim nešto što si sigurno primetio već I sam. Ne zameri, ni nama nije lako. Lei naročito. Zola ne govori od rođenja.
Nastaviće se...