Ožiljci (epilog)

Pošto su imali toliko toga jedni drugima da pričaju i sutrašnji dan su proveli u razgovorima, i u toku dana su otišli do tvrđave, keja i još na nekoliko mesta kojih se Saša najviše poželeo. Pred kraj dana, završili su na ribarskom ostrvu, gde su ih Saša i Vanesa odveli na večeru.

Sledeći dan su odvojili za obilazak mesta gde su bili pokopani njihovi najmiliji. Otišli su najpre do gradskog groblja, gde su sahranjeni Donka i Kosta. Saša nije mogao da sakrije suze zbog tuge za babom i dedom koje nije mogao da isprati na večni počinak.

-Tata! Nađi mi kamenoresca, da dogovorimo sve oko spomenika. Ne razmišljaj o parama...sve ću ja platiti.- reče Saša.

-Dobro sine! Kad se budemo vratili iz Titela, otićićemo do jednog koji je već počeo da radi u Titelu, pa smo stali.

Pošto su zapalili sveće i uredili oko groba, seli su u kola i svi se uputili u Titel. Ivana je sa malom Jovanom sela kod brata u kola, dok je Siniša išao sa Icom i Zlatom. Ubrzo su stigli u Titel, na groblje.

-Ivana mi reče da ste prodali kuću u Titelu. Jel ste morali…ili?- upita Saša oca kad su izašli iz kola.

-Baka je tako htela. Suviše je pogodilo sve te smrti, koje su počele da stižu jedna za drugom. Plašila se da ta kuća donosi samo prokletstvo i rešila je da je proda.

-Žao mi je. Ja sam tu napravio svoje prve korake…da sam imao mogućnosti, sprečio bih je.

Stigli su do grobova, Marice i Rajka, na kojima je bio urađen opseg, ali dalje se nije odmaklo. Ivana je za to vreme stajala po strani sa Vanesom i decom, dok su muškarci malo sređivali.

-Ivana! Ovo su?- upita je Vanesa

-Ovo su, Vanesa, bili naši najstariji. Moja prababa i njen drugi muž, ali čovek koji je bio najvoljeniji od svih. Ja sam bila jako mala kad je umro, ali puno su mi pričali o njemu.- odgovori joj ona.

Vanesa je već dobar deo priča o njihovoj porodici čula, a sad je i doživela da vidi koliko su svi oni bili povezani. Gledala je u svog muža, koji je sa puno nežnosti i sa tugom u srcu,  stajao kod humki. Znala je da će i on svom sinu preneti tu priču o jednoj porodici koja je doživljavala toliko toga.

Zlata joj prišla, uhvatila je pod ruku, Stefan je pružio svoje ručice i ona ga uze od nje.

-Mila moja Vanesa. Ovde, u Titelu, je počela priča o nama...našoj porodici. Ovde je moja majka, sa svojom, došla davno da radi, upoznala svog prvog muža i ovde sam se ja rodila. Verovatno i znaš dosta toga šta se dešavalo posle, ali koliko god da smo proživeli muka i tragedija, uspeli smo da se održimo, jer smo bili složni i voleli jedni druge. Srca su nam prepuna ožiljaka, ali ipak još uvek imamo puno ljubavi u sebi koje treba da prenesemo, Stefanu, Jovani…i ako još neko dete dođe. Na vama je da nastavite da to radite.

Vanesa je slušala, očiju punih suza, zahvaljujući se bogu što joj podario da upozna Sašu, i zaklela se u sebi da će uz njega nastaviti sve ono što joj je Zlata rekla.

Malo kasnije, krenuli su nazad za Novi Sad. Usput su svratili do kamenoresca i Saša i Ica su se dogovorili sve oko spomenika i u Titelu i u Novom Sadu.

Sutradan je porodica sedela za ručkom i u jednom momentu Ivana poviče:

-Mili moji! Siniša i ja imamo nešto lepo da vam kažemo. Čekali smo da obavimo ove tužne obilaske.

Svi su stali sa pričom čekajući njenu objavu:

-E pa, mi ćemo dobiti još jedno dete. U drugom stanju sam. Naša porodica će dobiti još jednog člana.

Svi su bili srećni zbog njene izjave i radosti nije bilo kraja. Čestitali su Siniši i Ivani, dok su ih deca radoznalo gledali. Vanesa pogleda u Sašu kada su seli ponovo i reče mu:

-Dragi! Mislim da neću puno da zaostajem za Ivanom. Moramo i mi što pre još jedno...

Saša je pogleda i gromko se nasmeja:

-Srećo moja! Nećeš…

-KRAJ-