Ožiljci (treći deo)

Ustali su rano, posle jedva prospavane noći, iako se mala Zlata jedva primirila posle baba Jelinih obloga i krenuli za Zrenjanin u bolnicu. Tamo su pronašli dečijeg lekara koji je pregledao malenu, i rekao im loše vesti:

-Na žalost , detetu je jako oštećena rožnjača…bojim se da nikada neće uspeti da povrati vid. Donka je zaplakala, a Jovo upita lekara: -Jel to ona skroz ostala slepa, doktore?

-Nije. Ali vid će joj biti drastično smanjen. Mislim da će jedva imati 10-15% vida. Na žalost,  nikakva operacija za sada ne bi pomogla, možda kasnije, kada bude starija. Žao mi je, ali tako je.- reče doktor, a Donka je uzela Zlatu u ruke i krenuli su iz ordinacije.

-Bože moj! Šta smo to uradili detetu?- promrmlja Jovo sa tugom.

Vratili su se za Titel, gde su ih nestrpljivo čekali Donkina majka i Rajko, čovek sa kojim je ona počela da živi kao i nekoliko komšija koji su saznali za njihovu tragediju.

-Šta su vam rekli u bolnici?- upita Marica, Donkina majka, čim su ušli u kuću, ali videvši ćerkino uplakano lice shvatila je šta se dešava. Jovo je sagao glavu i tiho rekao:

-Jako je oštećen vid. Jedva će moći da gleda.

Marica stisnu usta da ne vrisne i priđe da zagrli ćerku i unuku.

-Jadno dete! Shvatate li vi vašu nepažnju…uništili ste joj život.

-Pa šta hoćete sad da se ubijemo zbog toga.- prodera se Jovo, izgubivši kontrolu.

-Smirite se, svi! Samo još to fali detetu, da sluša vašu galamu.- ubaci se Rajko, stišavajući ih. -Baš si izabrala mustru, kćeri!- reče Marica.

-Izlazi napolje, nećeš mi ti još popovati!- opet se prodera Jovo. Rajko uhvati Maricu za ruku, i povuče je prema vratima.

-Hajde. Nemoj više da se nastavljaš. A ti, momče...još jednom se tako proderi, svašta će da ti se desi!

Njih dvoje izađoše, dok je Donka sedela na krevetu, plačući držala dete u naručju, a Jovo stajao na sred kuće još uvek besan.

-Sutra reci majci da ne dolazi više ovamo!- reče i pođe prema vratima.

-Gde ćeš ti sada?- upita ga Donka.

-Idem u kafanu, da se napijem.- reče i izađe.

Vreme je teklo, Marica i Rajko su se, posle par meseci od tog događaja, preselili za Novi Sad, gde se ovaj zaposlio u jednoj građevinskoj firmi. Jovo je počeo sve češće da posećuje kafane, a da polako zapostavlja poslove oko zemlje. Donka je uspevala da održava koliko toliko domaćinstvo, sa malom bašticom na placu kuće, a Zlata je postepeno rasla.

Kako je vreme odmicalo, Jovo je počeo da upada u nevolje zbog svoje preke naravi i često se tukao u kafani. Donka je nekoliko puta pokušala da ga preokrene, da se promeni zbog deteta, ali ništa nije vredelo. Piće koje ga je sve više obuzimalo, uzelo je i danak. Posle jedne tuče, u Mošorinu, obližnjem selu, Jovo je izgubio život. Jedan od meštanina ga je, posle tuče, ubo nožem u grudi i Jovo je na mestu ostao mrtav. Donki je policija javila, koja je došla njenoj kući saopštila tu vest. Kada je čula šta se desilo, počela je da vrišti na kapiji i nekoliko komšija je dotrčalo iz svojih dvorišta. I oni su od policije saznali šta se desilo i skočili su da pomognu Donki. Sutradan je i njena majka došla sa Rajkom, kako bi organizovali sahranu.

-Ćeri moja! Šta sve tebe neće snaći!- reče Marica, dok je grlila svoju uplakanu kćer.

Jovo je sahranjen u Titelu na seoskom groblju. Posle sahrane kada su se gosti na daći razišli, u kući su ostali samo Donka sa malom Zlatom koja je spavala u drugoj sobi i Marica sa Rajkom.

-Ćeri! Šta ćeš sada? Kako ćeš sama sa Zlatom? A, moraš uskoro videti šta ćeš sa njom za školu?

-Ne znam, majko. Za sada ćemo ostati ovde. Moramo živeti od nečega. Neko će nam valjda i pomoći oko zemlje...videću.

-Donka! Od jednog prijatelja sam u firmi čuo da se otvara škola za hendikepiranu decu u Novom Sadu. Raspitaću se ja još, pa taman iduće godine da je upišemo tamo.- reče joj Rajko.

-Kako ću to? Ne bih da napuštam Titel, a nemam para da putujemo svaki dan.

-Ne sekiraj se ti ništa. Biće kod nas preko nedelje, a petkom ću je dovoditi da bude ovde sa tobom preko vikenda. Brinuću ja o njoj…to je moja unuka i ona mora da nešto nauči.

-Majko, pa tebi će biti…-poče Donka. -Dete. Ne sekiraj se ti ništa. Majka ti iovako ne radi, ja sam po ceo dan na poslu, a ti, ako se predomisliš, dođi i ti. Naći ću ti ja neki posao. Nećemo te terati, na tebi je da se odlučiš.- prekide je Rajko.

-Crni Jovo! Zašto si nam to uradio…zašto?- promrmlja Donka kroz suze.  

Krajem te godine, u Novom Sadu je otvorena škola za decu sa posebnim potrebama i na proleće je Donka upisala svoju kćer u prvi razred . Zlata je već bila devojčica koja je, uprkos teškoj nesreći , izrastala u veselu devojčicu i pokazivala je svoju inteligenciju, bez obzira na svoju manu.

Donka je rešila da ostane i dalje u Titelu i ostao je onaj dogovor sa majkom da je petkom dovode kod nje. Preko nedelje je vredno radila na malom parčetu zemlje koje je ostavila, jedan deo je prodala, kako bi imala za potrebe svoje ćerke. I u svom dvorištu je imala malu bašticu, a ispod nadstređnice kuće je napravila mali rasadnik cveća koje je stavljala u sve što joj je odgovaralo. Vremenom će pokušati da proba da i ona odlazi za Novi Sad, na pijacu, kako bi prodavala nešto od toga. Rešila je da se bori za svoje dete, kako god zna i ume, a možda se i kad-tad pojavi nada da se pokuša da joj se poboljša vid.

Zlata se lepo prilagodila od početka na školu i brzo je učila, naspram svojih mogučnosti. Uspela je da savlada brzo i brajovu azbuku, tako i da je uspevala i ponešto da čita, šta je bila u mogućnosti. Rajko i Marica su je držali kao malo vode na dlanu, pogotovu je Rajko voleo, pošto on nije imao svoju decu i Zlata je njega vremenom zvala deda. Marica je vodila svakodnevno u školu, i posle časova je vraćala kući. Odlaske vikendom kod mame nestrpljivo čekala, iako joj je u gradu bilo lepo. Znala je da će se tamo opušteno igrati sa kučićima i macama koje je Donka udomila u dvorištu.

-nastaviće se-