Para i cigara

Nije bilo para niti cigara te nesrećne devedeset pete kada sam upisao fakultet. Ako bi kojim slučajem neko uspeo da za neku crkavicu kupi kutiju cigareta, brzo bi nestajala. Pušili su svi, i cimeri i docimeri. Ilegalisao sam tada kod sestre u drugom bloku u trokrevetnoj sobi, u kojoj smo živeli nas šestoro. Sećam se, bila je subota ujutru. Kafu smo imali, a cigareta ni za lijeka. Nekoliko poziva telefonom i kucanje na vrata kod docimera nisu urodili plodom.  A onda je Goca stupila na scenu. Otvorila je fioku i izvadila sto maraka.

"Imam ja pare", rekla je i napravila kez.

Uzdah oduševljenja prolomio se sobom.

"Džaba se radujete, lažne su", rekla je, "uvalio mi je diler na Zelenjaku, prošle godine. Trebalo mi je sto maraka da platim doplatu kada sam menjala Košutnjak za Studenjak. Videla sam odmah, ali diler nije hteo da mi vrati dinare. Bila su trojica u grupi. Plašila sam se fajta sa njima."

"Treba ih sve pobiti", reče Ceca.

"Daj da vidim", rekao sam.

Pogledao sam novčanicu. Učinilo mi se da je pristojno urađena.

"Hoćeš da mi daš, da probam da razmenim?"

"Ti si lud", reče Goca.

Izašao sam i zaputio se prema carini na Novom Beogradu. Sačekao sam osamdeset osmicu. Ciljna tačka je bila pijaca u Požeškoj, na Banovom Brdu. Zeleni venac i Bulevar sam zaobišao. Na pijaci na Banovom Brdu je uvek bila gužva i računao sam na to da tu imam najviše šanse. Stigao sam. Obišao sam dva kruga oko pijace. Dileri su stajali po obodima. Čulo se iz nekoliko grla: "Vize, vize, de-vize..." Izabrao sam jednog "neuglednog", omanjeg rasta. U stisnutoj šaci sam držao Gocinih sto maraka.

"Kol’ko je marka?", upitao sam.

Rekao je cifru.

"Imam sto maraka da razmenim."

"Sve ?", pitao je diler.

"Sve", odgovorio sam i pružio mu novac.

Uzeo je novac, bacio pogled i strpao ga u prednji džep od pantalona. Izbrojao je dinare i dao mi ih. Uzeo sam, klimnuo glavom i pošao. Hodao sam opušteno desetak metara, a onda ubrzao korak i skrenuo u gužvu. Krv mi je jurnula u glavu. Probio sam se kroz gužvu i izbio u Požešku. "Treba mi taksi", ponavljao sam u sebi. Potrčao sam prema Šumarskom fakultetu. Znao sam da je u blizini taksi stanica. Trčao sam osvrćući se. Video sam jedno taksi vozilo i usporio. Pokucao sam na prozor.

"Može do Studenjaka?", upitao sam taksistu kada je otvorio prozor.

"Izvoli", rekao je startujući motor.

Do Sajma sam se osvrtao. Kada smo prošli Gazelu shvatio sam da sam bezbedan.

Kupio sam marlboro, na kiosku pored Studenjaka i zaputio se prema sobi. Ušao sam i na sto bacio paklicu cigareta. Krik oduševljenja zaparao je vazduh.

Novac smo podelili Goca i ja na ravne časti. Paklica marlbora je nestala za tren oka, ali to više nije bio problem. Problem je bio strah koji je počeo da me obuzima. Upao sam u trip da bi diler mogao, sa "ekipom", da me pronađe i polomi mi kosti. Te noći nisam spavao. Nedelja je prošla u strahu, ali se nisam kajao. Drago mi je bilo što sam nešto preduzeo kada mi se već ukazala prilika, a i na neki način sam se osvetio dilerima koji su prevarili Gocu. Tokom celog dana smišljao sam strategiju za ponedeljak, kada sam morao da idem na predavanja. Pijaca je udaljena nekoliko stotina metara od Šumarskog, a pored nje je bila stanica gde je stajala osamdeset osmica. To nije bila opcija. U ponedeljak ujutru izašao sam iz autobusa kod sajma i sačekao tramvaj. Pored hipodroma je ipak bilo sigurnije, a tramvaj je stajao odmah kod Šumarskog. Uprkos promeni maršrute strah me nije napuštao. Skoro svaki muškarac srednjih godina u tramvaju ličio mi je na dilera. Jeza mi je strujala stomakom, ali mališa je bio u džepu.

Autor Milan Neđić