Parizer

Mahnuo mi je da priđem. Odmah sam primetio taj pokret, iako je bio na drugom kraju školskog dvorišta. Bio je više nego upadljiv, onako štrkljast, mršav i skoro bele kose. Krenuo sam da se probijam kroz rojeve srednjoškolaca, koji su me, inače, često ubadali svojim porugama, poput stršljenova. Duša mi je prosto bila naduta od silnih žaoka, koje su trajno ostajale da peku. Verovatno postoje i veći grehovi od činjenice da vam je majka potomak plemena iz Indije.

Mešoviti brakovi te vrste nisu baš česti u našem kraju, a još ređa je bila ljubav i sklad, koji su vladali unutar našeg skromnog domaćinstva. Mama je čistila tuđe kuće, tata je bio limar i to odličan ali premekanog srca. Nikako nije umeo da naplati svoje zlatne ruke. Stalno mu je neko nešto dugovao. Mama se nije ljutila, čak ga je i zadirkivala zbog toga a smeh u našoj kući je nadjačavao krčanje creva njihovo troje dece, tj.nas.

Svi smo ispali različitih nijansi. Najstariji brat je bio divnog tena, skoro kao puding od karamele, naočit, kako samo "mešanci" mogu da izgledaju. Sestra, pak, tamnokosa princeza, sa "žutim" bademastim očima, tanana i vižljasta. Ja, garav kao tamna noć, nisam pojma imao da to nije preterano poželjan izgled, ali su se moji srednjoškolski drugovi prilično potrudili da mi "pojasne" stvari. Iako sam se sebi sviđao, (dobro su mi stajale majce drečavih boja) ubrzo sam shvatio da imam duplu privilegiju, u odnosu na sve njih. 'Em siromašan, 'em polutan, neki stvarno imamo sreće u životu. I tako ti moj klempavi i štrkljasti, jedini i najbolji drug, maše rukama, sa osmehom, od uva do uva. Probijam se nekako do njega, on, bez reči otvara sendvič i nudi mi parizer iz sredine. Pileći, moj omiljeni! Dok blaženo uživam u ukusu veštačkog mesa, razmišljam kako život, na kraju krajeva, nije tako loš. Inače, moj anđeo čuvar je jedna smešna pojava, a kad smo zajedno zovu nas Linolada.Video sam je na polici u prodavnici, mada ne znam kakvog je ukusa. Ma, obojica smo predmet podsmeha, valjda zato što smo tako različiti, a ipak nekako slični. Od prvog dana sedimo zajedno u klupi, nikada me nije gađao iz "pljuce", niti udarao zauške. Svima je bio čudan. Osim, naravno, meni. Odaću vam jednu tajnu: ne znam šta bih bez njega. Strahujem od dana, kada će nam se putevi razići. Lupa mi srce i tutnji u ušima, od same pomisli na tako nešto. Često sanjam kako smo nas dvojica umrli i otišli na nebo. Jedemo parizer do mile volje, pileći naravno, sredinu od hleba, a preko - majonez. Posle supenim kašikama vadimo tu Linoladu, mljackamo i kikoćemo se, ko' blesavi. Probudim se srećan i musav od krema i majoneza. Žao mi da se umijem satima.

Nedavno sam shvatio da mnogi nemaju anđela čuvara. Ne znam zašto je tako ... Možda nas, tamnije, pre zapaze, odozdo. To je jedino logično objašnjenje.