Pasha

Koračala je kroz zid prašine. Bombe su raznele gotovo ceo grad. Ogavni miris nagorelog mesa i sveže krvi mešao se i širio vazduhom, samo po neki tihi jauk nagoveštavao je da još ima živih. Umotana u neprozirnu, crnu tkaninu, nije treptala. Sjajne zvezdane oči blještale su kroz ovaj mrak, videla je ono što niko nije, čula je ono što je već bilo mrtvo. Proklinjanja i krike agonije za životom koji je uzalud prekinut, jauci dece za majkama i majki za decom, svi su joj se stopili u jedan užasan urlik kidajući je, cepajući joj veliko, božansko srce. Podigla je pogled na sivo, zaklonjeno sunce i pomislila kako više ništa nema svrhe. Ma koliko ona želela, volela žudela, više nije bilo ni tračka nade u ovom golom, neljudskom svetu. Sve što su imali izgubili su. Ubijali su se mučki, ne viteški kao nekada, ubijale su mašine koje su pokretali oni praznog uma. Tamo gde je još bilo plavog neba i bistrih potoka, gradili su tajne baze za još gore pokolje, za genocidna ubistva. Ni jedan život im više nije bio svetinja, postali su ljudi bez vere, živi mrtvaci paklenih duša koji žude za moći i ne osvrću se na krike umirućih. Život je postao najjeftinija roba, vredeo je manje od jedne doze heroina.

Prašina se polako slegala i otkrivala ruševine i kilometre raskomadanih tela. Požurila je da što pre napusti ovaj mrtvi prizor, da udahne malo vazduha i završi ono zbog čega se i vratila. Na izlazu iz grada spazi gomilu naoružanih ljudi, prevrtali su mrtve i skidali sa njih sve što je vredelo prodati. Zastala je zgađena, a onda ju je neko iz grupe primetio. Cela grupa pritrča i dohvatiše je smejući se. Nije se branila, duša joj je bila toliko prazna i bolna da nije imala želje da se odupre. Neko joj strgnu maramu i iz nje izlete gomila suvog zlata kose i zasija bleda koža. Za trenutak su zastali i sa nesvesnim strahopoštovanjem pogledali tu uzvišenu, nebesku lepotu koju su slučajno pronašli u sred ove gadosti. Onda joj jedan grubo pocepa haljinu, drugi je baci na zemlju, treći je dohvati za ruke bodreći ostale. Ona je samo gledala sjajnim očima u prazninu njihovih duša, u crnu rupu koja im je progutala sve emocije i ostavila samo ljušturu. Prvi se znojavim telom zabode u njenu unutrašnjost. Nije treptala, samo je gledala. Kada je završio nije osetila ništa, nije osetila ni drugog ni trećeg, mislila je na svog jedinog sina koji ih je toliko voleo. Njega su mučili gore nego nju sada, a on je umro moleći je za njih, video je u njima nešto što ona nikada nije mogla. Neko dohveti nož i iseče je preko grudi razmazujući krv jezikom. Kada završiše, jednim snažnim potezom odsekoše joj zlatne uvojke i ubaciše ih i torbu, a božansko lice unakaziše joj sa dva duboka reza preko oba obraza. Neko pljunu na njeno krvavo telo. To je prenu i ona ispusti krik iz dubine utrobe koji ih pobaca unaokolo i sagori im tela u pepeo.

Klečala je u sluzi i blatu i stezala ono malo tkanine na isečene grudi. Iz očiju pokuljaše joj suze mešajući se sa prašinom i krvlju, gde god su kanule nikao je cvet. Pogledala je oko sebe užasnuta paklom koji je stvorila želeći samo da budu kao ona. Stvorila ih po sebi, dala im je sve, sve će im i oduzeti i više nikada neće pokušati. Nastaviće sama kao i eonima pre stvaranja. Navići će se ponovo na hladnoću i sigurnost praznine. Podiže visoko ruku ka nebu i ono se otvori, kiša ljuljnu u bujicama perući je, potapajući smrad u čistu suzu početka.

Kroz taj zid kiše hodala je devojčica. Jedna strana lica bila joj je potpuno spaljena. Pod tankom bluzom krila je malog psa štiteći ga od hladnoće i smrti. Prošla je, malim koracima, preko gomile tela, a onda je pogleda tako tužno, podiže malu šaku i pomilova je po uplakanom, unakaženom licu.

- Sada će sve biti u redu. – reče dete sa toliko ubeđenja da je gotovo obori

talasom ljubavi. Ona zagli dete, podiže je snažno i zagnjuri joj glavicu u meke grudi. Zasijala je kao drugo sunce, pa je raširila ogromna krila i promenila predeo oko njih. Kada se spustila, trava je bila zelena, sveža, vazduh nov i okađen cvetnim esencijama, a devojčicine rane nestale su u širokom osmehu iskrene ljudske duše. Pustila je psa da trčkara oko njih i uživa u slobodi, a dete je gledala zaljubljenim očima. Odlazeći poljubila ju je u oba oka i prošaptala joj u veo mirisne kosice:

- Oprosti mi što sam posumnjala.