Pašin zaokret

Nekima se sa kućom posreći, pa ona postane i više od životnog kutka, više od skrovišta koje štiti od mraza, vrućine, vode, pogleda i buke. Srećnima i kuća počne da zarađuje. Obično je  ključno je mesto izgradnje, koje će u nekom trenutku postati zgodno za lokal u prizemlju, u kome će se nekakvim poslom baviti ili ukućani ili će prostor biti iznajmljen i ubiraće se redovno dobra kirija. Zapravo je uvek bolje da se živi od povoljnog renitiranja nego sam rizikovati u uvek neizvesnom i ćudljivom biznisu.

Dobro okićen godinama, Paša je ulovio sreću sa kućom. Ili je sreća ulovila njega, pošto se pomalo činilo da mu je iznajmljivanje lokala u prizemlju vlasniku već godinama popularnog kafića kao nekakvo opterećenje, kao da je prinuđen da u prizemlju trpi buljuk nepoznatih i često bučnih ljudi, bučnijih i od muzike, koja nikada nije dovoljno tiha. Devedesetak njegovih godina se ipak dobro držalo i dostojanstveno se nosio prema ugovornim uljezima, ali je moguće i da mu je najvažnije da ne bude sam u tolikoj kućerini u centru grada.

Ko prvi put dođe oko podneva u kafić „Logos“ redovno se zaprepasti kada se na vratima pored šanka pojavi starac u pidžami, klimne glavom prema barmenu i konobarima, zgrne hrpu novina i sedne za stočić pored prozora. Taj gost se još više zaprepasti ako mu padne na pamet da je koščati dekica izašao iz toaleta, čija su vrata odmah pored onih koja povezuju lokal sa ostatkom kuće. Iznenađenje se nastavi kada mu konobar uz familijarni osmeh donese dupli espreso i dupli viski. Ukoliko mu posluženje prinese konobarica Danijela, onda je familijarnost naglašenija, obostrana, uz dodatne osmehe i grimase ukupnog osoblja kafića. Obično takvi gosti do kraja svog boravka ne skreću pogled sa deda-Paše, odgonetajući u sebi neobičnu scenu, koja će potrajati oko pola sata; ukoliko, pak, ostanu duže, sve dok objekat znatiželje ne vrati novine odakle ih je pokupio i nestane iza istih vrata na kojima se pojavio.

Poneko od gostiju upita konobara ko je taj starac, a on ima skraćenu verziju, koju je očigledno dobro naučio usled čestog ponavljanja:

– To je deda Paša, gazda lokala. On živi sam odavno, pa redovno svrati na kafu u ovo vreme.

Takav odgovor prividno umiri radoznale, ali im ne odagna želju da malograđaniski dublje prodru u žitije Pašino, zamišljajući šta bi sve moglo da sadrži. Ukoliko nastave sa upornošću ili poznaju konobara, dobiće i ovakve podatke:

– On je bio car u svoje vreme, večiti direktor, a bio je i gradonačelnik nekada davno i, malo pre penzionisanja, konzul u Francuskoj. Velika glava, ali super lik, pravi gospodin...

– A što živi sam u ovolikoj kući? Gde su njegovi? – bio bi gubitak kada bi sada ispustili priliku da reše misteriju u svojim glavama.

– E, Paša nije dobio taj nadimak bezveze! Priča se da nema ženske u gradu koja mu se otela... Ha-ha-ha! I ne samo u ovom gradu... Ženio se boktepita koliko puta, neki kažu zvanično tri puta, a nezvanično... Ha-ha-ha! Dovodio je i strankinje, u svim bojama i sa svih kontinenata, ali nikada se nije čulo da je imao skandal ili problema pri rastanku i razvodu... Sve je to on nekako rešavao da obe strane budu zadovoljne... E, da, ima sa tim ženama i dvoje dece, ali mu samo jedna ćerka iz Amerike dolazi ponekad, jednom godišnje otprilike...

Bilo bi to sasvim dovoljno potpale za čaršijsko unapređenje biografije starog plejboja i ona je nadograđivana do razmera legende. Ono što bi sami želeli da dožive, pripisivali su Paši i uživljavli se do ekstaze. Pa i u tome što malo toplije gleda Danijelu i često joj se osmehuje vide još uvek sačuvanu Pašinu žišku. Padalo im je na pamet da bi on i sada mogao da zavede Danijelu ili da bi to hteo, da se možda prvi put u životu dvoumi. Ako bi se držali mišljenja da je to samo odjek njegove ljubavničke moći, e, i to je bio dokaz kakav je Paša bio pri snazi.

Jednog dana Danijela se jedva vratila od Pašinog stola do šanka. Prva tri koraka su bila kao da je pogođena kuršumom i da će ispustiti dušu još pre pada. Najpre se kolegama učinilo da je joj je naglo pozlilo, pa su joj krenuli u susret, a onda su shvatili da sa teškom mukom nosi u sebi prasak smejanja i bori se da ne propljusne pre nego se dovoljno skloni od Paše i ostalih gostiju u kafiću. Dodala je poslužavnik i poslednjih pet-šest metara pretrčala do toaleta. Za njom je pošla i zabrinuta kolegenica i zatekla je kako se sklupčana u uglu smeje kao da je ostala bez kontrole nad pameću. Prošlo je vreme dok je obrisala suze i stavila u pogon glasne žice:

– Lud je! Uh! Znaš šta mi kaže? Uh! Pita me kako da se upiše u LGBT... Ha-ha-ha! Kaže: „U to me ubacite, kako to zovete, gejevi? LGBT? Samo sam za tamo...“ Pitam ga zašto tako govori, a on meni: „Tamo da me upišete, jer od mog jebačkog pribora ostalo mi je samo dupe!“ Ha-ha-ha...  

 Zoran S. Nikolić​