Pasulj i Krleža

II blok studenjaka, soba broj 688 sa pogledom na autoput. Zatekla ga je kako nad loncem tek skuvanog pasulja drži u ruci "Zastave". Ovenčane Njegoševom nagradom.

Seli su da ručaju i uz zajedničko uživanje u pasulju imali su i zajedničko čitanje Krleže. Odlomak gde Kamilo plemeniti de Emerici, čekajući svoju voljenu, nakon dvadeset godina u jednom Peštanskom hotelu, razmišlja kojim će sirevima započeti dugo očekivani ručak i koja će ih vina pratiti. Opis sireva i buduće gozbe na više od desetak stranica u glomaznim, kitnjastim, nepregledno bastardnim rečenicama, baš kao i ova sada, golicao je sva njihova čula, zamamni i pretpostavljeni mirisi i ukusi vina na nepcima izazivali su blago pomeranje nozdrva zaboravljaći da je pred njima skromni klot studentski pasulj.

Kasnije, u braku, jeli su lososa u najelitnijim restoranima Pariza, Venecijanske paste, ruski sladoled, probali kus kus u Kasablanki, sladili se pustinjskim čajevima i suvim voćem u kamenoj pustinji Sahare, otkidali zalogajčiće pita-hleba pečenog na tanduri pećima u unutrašnjosti Indije. Ali ukus pasulja petkom, začinjenog slatkom alevom paprikom i Krležom, uvek ih je vraćao na to prvo čitanje. Ljubav sa okusom slova. Trajala je dok su postili petkom.