Pesnik, cvet i devojčica

Klupa na senovitom mestu, a ispred, prostrle se dve reke, s dva različita imena. Ali, brodiċe koji po njoj klize, to nimalo ne zanima, čak i ribe, stare somove, a tek ljude, decu, pse naročito. Toliko je sunčano, da bi se moglo reći da dva sunca sijaju, svako iznad jedne reke. A voda uzvraċa sjajem odozgo, pa se u tom refleksu, stvara takva svetlost, kao da dan nikada neće ugasnuti. Sve to utiče baš na svakog na stazi. Čak se i trava uspravlja i za nekoliko sati je već narasla, taman da na tom laganom povetarcu može da maše sa ivica staze. Moglo bi se reći, šetalište najbezazlenijih i najsrećniih ljudi i svih stvorenja na toj stazi raznih čudesa. Ovde kućica sa sladoledom na točenje - braon od čokolade a žuti, s ukusom vanile. Tamo podalje, drveni štand s krovom od cerade, šareni štapići, u obliku drške kišobrana, umotani u vretanastoj spiralali boja duge.
Bicikli zvone svojim cin-cin pevušenjem, da upozore šetače da se sklone. Stari ljudi taj tanki zvuk uglavnom ne čuju, pa se nađe neko da ih povuče za rukav. Deca otrgnita iz ruku svojih roditelja, tetaka, baka, sudaraju se kao unezvereni leptirići, koji očarano gledaju jedni u druge. Nisu ni svesni da će to nekada ubudiċe, samo malo drugačije, činiti i kada porastu. Grupice dečaka jure za gumenom loptim, a devojčice prave kolačiće, tamo, u bazenu s peskom. A na klupama sa obe strane staze, mame razmenjuju recepte, prepričavaju članke o glumicama iz revija i preporučuju svoje frizerke. Ne govore o smrknutim muževima, o svekrvana s bradavicom na nosu ili o malo para u novčaniku u tašnici na krilu. Reklo bi se da žive jedan savršen život, kao što je i taj dan.
Ali, vratimo se na onu klupu u senovitom mestu.
Na njoj sedi mladi čovek, niti mnogo mlad, a ni star, samog sebe bi opisai kao biċe koje postoji da kroz njega prolazi i lepršavost mladih i teret starih godina, da oseća za druge, da bude prijemna antena za svačije stanje tuge ili radosti, kao da je već proživeo puno života. On ima dušu za sve i svakog.
On ima veliku svesku na linije, sasvim novu. Ima i olovku, drvenu, jer drvene, po njemu, oseċaju više nego mastilo. On je pesnik. Zanesenjak, neki bi rekli. A to kažu oni što ne znaju kakvu težinu sveta nosi jedan pesnik na svojim koščatim plećima. Da, kažu u neznanju, a pomalo i zajedljivo. Pesnike je teško shvatiti, a naročito oni sami sebe. On sedi na toj klupi celo pre podne i posmatra pretražuje po slikama koje se, kao u kaleidoskopu preklapaju, jedne iz drugih nastaju. Traži smisao, ideju, inspiraciju, tako teško uhvatljivu. Da skoči za ribom u reci pod njegovim pogledom, lakše bi je ulovio.
Ipak, ima slobodan ceo dan, jer je nedelja. A i kada nije nedelja, on na svom poslu pomoćnika pripravnika u pošti, nalazi smisao. To što je okružen s puno pošiljaka i pisama, donosi mu veliko uzbuđenje i razgara maštu, zamišljajući šta je u njima, kakav li to život vode te reči u zapečaćenim kovertama.
Koliko su ga puta samo, tako zamlšljenog, nalazili pred hrpom koverti i govoili mu kako neće još dugo biti pomoćnik, jer od njega pomoći nema.
Ovde, na ovoj klupi, koja više nije bila u hladu, jer je sunce odavno odskočilo, kako bi moglo sve živo dole, sa svojim punim, kraljevskim sjajem da posmatra s visine, sedi sa sveskom i olovkom, a svo troje su nemi, ni "A" da kažu. Niti jedno nešto da smisli.
Možda je ipak, za njega, sve ovo previše svetlo i šareno, na momente čak i neukusno, kompromitujuće od silne otvorenosti i jasnoće. Možda je on pesnik tamnije strane života? Ili se samo olenjio od toplote koja ga je zaljuljala...

A onda, svetlo mu na tren zakloni tanana prilika. Ispred njega pojavi se, ni s leva, ni desna, već kao s neba, od tog sunca odozgo da pade, devojčica! Da, prava...stvarna devojčica! I još mu nudi cvet, kakav do sada nije viđao, ili ne bar na ovom svetu. A i nikada mu niko nije nudio cvet, naročito devojčice.
Osvrnu se oko sebe, kako bi ugledao nekog od odraslih sa njom. Niko nije ni primećivao, ni njega, nitii tu malu, sa svojih, možda nepunih osam godina. Mogla je imati i više, jer je mlađe delovala zato što je bila sitna i mršava. Cvet u toj tanušnoj ruci, pomalo crnpurastoj, i dalje je bio pred njegovim očima.
Dakle, ne sanja. Da bi bio sasvim siguran u to, pusti svoj pomalo zamukli glas od duge ćutnje od pola dana, te joj se obrati:
"Ne, hvala ti. Ja...ovaj...ne bih, imaš kome da prodaš. Ja hoću da kupim, ali nemam kome..."
Dok je tu poslednju rečenicu izgovarao, doseti se, pa doda:
"Evo, daj mi ovu...ružu...ne, nije ruža...šta god, kako god da se zove, baš je lep cvet."
I izvuče novčanicu iz džepa, koju je ostavio za parče pite u povratku.
Nije imao sitnog novca, a nije želeo da joj traži kusur. A onda, džentlmentskim pokretom ruke, taj cvet koji je upravo uzeo, pruži nazad devojčici, čije su se užagrene oči, što od sunca, a više od groznice bolešljivog deteta, raširile od iznenađenja.
" Za Vas, draga, lepa damo."
Ona cijuknu i trže se, kao mala divlja veverica, koja uzme ponuđeni lešnik, pa pobegne na drvo. Samo što ova veverica nije pobegla, iako nije znala da li je to opasna situacija za nju, nikada tako nešto nije doživela. A mnogo toga već jeste, za svoje godine, koje još nisu stale u jednu decimalu. Pesnik se osmehnu, pa joj to da hrabrosti da ne pobegne, jer je to bilo poslednje što bi želela. Znatiželja detinja ju je zadržala uz tog, za nju, velikog gospodina koji joj se smeši, ne tera je od sebe, čak joj je i cvet pokloinio, koji je od nje kupio! Dete koje je brzo odrastalo na ulici, upravo je shvatilo da je neko njoj hteo da pomogne, da neko u njoj vidi dete, kao što su i ova deca koju majke drže za ruke. Ona svoju nije upoznala, samo na jednoj slici, pocepanoj na pola, a na drugoj polovini je, rekla joj žena koja ju je uzela, njen otac. Kako bi volela da je ovaj čovek njen otac! Izvukla je iz sebe najveći osmeh koji je mogla da razvuče, dok su joj oči i dalje ostale raširene, da može ceo njen svet, koji nije imala, u njima stati. A pramen zagasito braon kose joj je pao preko jednog ugla usana. Svaki detalj je video. Svaku tamnu suprotnost od ovog svetlog dana.

"Hoćeš sve to sama danas da prodaš? "
Ona samo klimnu glavom, jako cimajući, kao da je lutka na kanapu.
"A, jesi li sama ovde?"
Ona opet cimnu glavom.
Bilo mu žao da je išta pita, jer je na sve odgovarala tim snažnim klimanjem glave, pa mu je to bilo kao da je muči.
"Dođi, odmori se malo, evo, sedi pored mene."
Ona sede, jedva se popevši, jer je i korpu držala, nikako je ne ispuštajući, a u drugoj ruci, onaj, njen cvet.

Ćutali su oboje, zanemeli pesnik i devojčica, prodavačica cveća.
Ona ga je ispod onog pramena, povremeno krišom gledala, sa zebnjom šta ċe dalje reći, koliko još može sedeti s njim na klupi. A ona će o tome posle budna sanjati, napajati se tim snom. Sećaće se da je jednom sanjala kako je i nju neko jednom primetio.
On je onu svoju svesku, s olovkom u sredini, odložio pored sebe, na klupu
Svestan da dete gleda tu njegovu radnju, setio se da je upita, nadajući se da ovog pita neće onako snažno klimati glavom gore - dole.
"Umeš li da pišeš?"
Ona cimajuċi pokrenu glavu levo-desno.
Pitao bi je ume li da čita, ali bi to sigurno bilo još jedno cimanje glavom kao kod klatna. A i pitanje bo mu bilo besmisleno. Ako ne zna da piše, sigurno ne zna ni da čita.
"A bi li volela da znaš?"- morao je da pita, rizikujući da će dete iščašiti vrat.
Zato je preduhitri, pa sam to učini umesto nje. Jako je klimao svojom glavom gore - dole, umesto nje. A i odgovorio je potvrdno umesto nje, jer je naslutio da bi želeala. Kako ne bi, dete s tako živim očima!
Ona ga u prvi mah pogledala zapanjeno. Zatim prasne u najslađi detinji smeh. A i on se zasmeje, kako odavno nije.
Spustila je korpu s buketom cveća do sebe, ali i dalje držala onaj, njoj namenjen cvet.
"Evo, kao da su tebe čekale, ova sveska i ova olovka." Uze opet onu svesku i stavi je u krilo.
Otvori na praznu stranu i ispisa slovo "A".
"Ovo ti je prvo slovo u azbuci. A o toj azbuci ću ti drugi put, ovo je sada samo da upoznaš neka slova. Vidiš kako ovo "A" ima krov, kao kuća!"
Ona se zakikota, ali tiše nego malopre, jer ovaj smeh je bio iščekivanje, želja za dalje, za upoznavanje sa svim preostalim slovima, tim čarobnom svetom, koji joj još niko pre nije pokazao. A postoji svuda oko nje, u izlozima prodavnica, na novinarnici, gde žena što ju je uzela sebi, obično prosi, ima ga na svetlećim reklamama, kada se vraća noću u tu mračnu sobu, gde uvek hoće da sakrije koji novčić od nje, ali ona uvek dođe s lampom u ruci i sve joj otme. Turi joj neko parče hleba sa nečim gorkim, što ona u mraku ne vidi. Ipak, pojede, jer joj je lakše da zaspi kada ima nešto u stomaku.
O, kako bi volela upoznati sva slova, da i ona može pripadati ovoj strani sveta!

"A sada "B". Vidi, vidi mu stomačića! Šta kažeš?"
Devojčici se ote takav smeh, da to više na smejanje nije ličilo. Iz njega iziđe sva njena nesreća i jad, koje jedno dete ne bi moglo opisati, pa čak ni jedan pesnik. A taj pesnik, sada je sedeo, sve sa slovima na linijama u svesci, skamenjenih reči i pokreta od izliva tuge iz tih tamnih očiju.
I sunce je čak shvatilo koliko je bilo u neskladu s tim pogledom, s kojim nije smelo da se suoči, te se i ono pretvori u hladan kamen i zavuče iza prvog oblaka na koji je naišlo.
Pesnik je mogao uočiti svaki pokret, boju neizrecivog, oštrije nego ikad, ali više nije mogao biti onaj nekadašnji pesnik posmatrač, crtač portreta i pejzaža rečima. Nije mogao više da se krije iza svojih stihova. Sada je bio samo odraslo ljudsko biće, koje sedi na drvenij klupi s jednom tužnim devojčicim. Do malopre se smejao s njom, kako dugo nije, da bi već u sledećem momentu, eto, plakao s njom. I ne samo s njom, on to čini za nju, da je odmeni. On grca za nju, ako se to može. A može se. Ona je to osetla. Istog dana, po drugi put, njoj neko nešto daje. Najpre joj pokloni cvet, pa i suze zatim.

Već su bli zapaženi. Čudan par, mladi čovek, ne toliko mlad, ali ni star i devojčica, ne toliko mala, ali ni odrasla. Oboje plaču.

"Tu si ti, a ja te tražim! Devojčuro nezahvalna! "
Kao što se devojčica tog prepodneva stvori, tako se iznenada pojavi i spodoba u ženskom obliku, mada njen pol ne beše ni od kakve važnosti. Zgrabi onu korpu s cvećem i snažno povuče malecko nejako telo za ruku, koja je od lakta nemoćno visila u toj kandži raščupane rospije.
Devojčica je u drugoj ruci još uvek čvrsto držala stabljiku onog, njenog cveta.
A možda je taj cvet držao nju, da je zadrži za taj lepi svet o kome je sanjala. Uspe da okrene glavu ka pesniku, onu stranu s pramenom, začađenim, kao njena duša.
Iako je bio u prvi tren ukočen od prikaza pred nim, hitro ustade, da je otme, da je otrgne iz ruke mračnih sila. Ali, kao da ga upravo takva sila i spotače. Dok se zadržavao da ne padne, nestadoše mu i devojčica i veštica iz vidokruga.

Vratio se do klupe po svesku, koja je ležala na suncu, otvorena i puna ispisanih slova. Kao da je olovka sama ispisala sva preostala slova. Sva ona što tamna devojčica, željna svetla, želi da nauči.
Nije hteo da se pita da li je to sve od prejakog sunca ili je najava pobede svetla nad tamom, već je bio dovoljno ošamućen.
Pošao je laganim korakom do izlaza iz parka, kao da se nadao da će je ugledati, sa onom korpom i pramenom preko jednog oka. Osvrtao se i na ulici, svaku devojčicu je pogledao, kao da će mu njihove oči reći da su je srele. Jer, deca se vide i prepoznaju, imaju svoj tajni jezik, skriven od odraslih. Što su bliža danu rođenja, bliža su anđeoskim bićima.
Pesnik, čija zbirka pesama nikada nije bila u izlogu knjižara, barem ne još uvek, sa novom sveskom u džepu sakoa, ispisanom s puno slova, a nijednom pesmom, nasmeši se, pošto mu pade na um jedna misao:
"Eto, i to je pesma, njena! Njen cvet, njena slova, njena pesma!
Neka se uvek smeje i neka nauči sva slova! Dole veštice! Eto, znam i ja magiju!"

Ivana Đorđević
11.februar 2025.godine
u Beogradu