Pijaca osmeha

- Samo da se malo zagrejem, ne mogu ništa.

- Pa nema sedenja 'nako, il piješ il ideš.

- Daj mu jednu rakiju, na moj račun.

- Hvala ti, ko bratu!

- Ma uživaj! Nego, imam da mi se istovari neki kompir, stotinjak džaka, ako si dokon duzmeš neki dinar. Ene ga kombi tamo ispred, onaj beli. 

-  ' Oću mile, očas posla ću ja to!

Radovan, povisoki šezdesetogodišnjak, eksira poklonjenu rakiju, opljunu u glomazne ispucale dlanove, prođe rukom kroz masnu kosu, kao da namešta frizuru i izađe u hladno jutro. 

- Očas posla ću ja to!  - reče nekako sebi u bradu. 

Jutro se pušilo od vazduha disača u sumaglici. Pijaca se budila. Radovan je istovarao džakove. Zemlja sa neopranog krompira uvlačila mu se u brazde dlanova i sušila ih. Brzo se umarao. Nekoliko najlonskih žica kojima su džakovi bili istkani raskrvarilo mu je ruke. Umarao se sve brže. Pluća su mu škripala. Negde na polovini posla je stao i zapalio izgužvanu cigaru. Povukao je dim, jako se nakašljao i mrmljajući nešto opsovao. 

- Ej Radovane, radniče-udarniče, jel treba pomoć?  - upita ga, prilazeći mu, oniži muškarac nešto stariji od Radovana. Bio je iscepan, ogrnut nečim što je nekada davno bilo vojnički šinjel. 

- Opa Pukovniče,- nasmeja mu se Radovan - obično si tu da pomogneš kad se loče rakija! Ajde ' vataj ovaj džak, šta tu bleneš! 

Pukovnik se prihvati posla. Za petnaestak minuta sve je bilo gotovo. 

- Čekaj me tu, sad ću ja - reče Radovan. Vratio se u birtiju - Evo, brale, sve je istovareno, očas posla! 

Nakupac, vlasnik kombija, izvadi 200 dinara i pruži Radovanu. 

- Eve pare! 

- Samo ovo,  pa da sam prosio pola sata više bi uzo'! 

- Ne sviraj bre, i to ti je mlogo, a pio si i rakiju za džabe! 

- Džabe te bilo! - reče Radovan, uzimajući prljavu dvestodinarku. 

Ispred birtije, Pukovnik ga je čekao. 

 - Kolko ' smo zaradili, a? 

 - Ma zaradili smo moj... Jesi jeo šta jutros? 

 - Jok, brate, ajmo na rakiju! 

 - Treba nešto da pojedemo, samo o rakiji misliš, mozak ti popila! 

 - Ćuti bre, ajmo kod Sneže sad, a posle ja vodim na ručak. Slušaj, - reče nešto tiše - danas imaju dve sahrane, proverio sam. 

 - Joj Srbijo, joj majko, šta si dočekala, da ti vojska jede po grobljima… - kao naričući zakuka Radovan. 

 - Aj bre šta se dereš, nemoj da me brukaš, nego bre da platiš tu rakiju. 

Vukući već ostarele i umorne noge, odgegali su se do Snežine kafanice. 

- Gde si Snežo, gde si srce, gde si.... 

- Opa Radovane, jes' to došo' dug da  platiš? 

- Joj nisam mila, nije bila još penzija, doveo me Pukovnik na rakiju. 

- Daj dve duple ljute. - naruči Pukovnik. 

- Slušaj, vako. Proverio sam, dve sahrane danas. Jedna je u podne, al' znaš neki mlad čovek umro, tu će mnogo da plaču. Druga je u dva, kažu baba neka, ja sam za to da mi preskočimo ovu prvu, možda da popijemo samo neku za dušu pokojniku, a posle lepo, ko ljudi kod babe na ručak. I još šlag na tortu, mrs je danas, ima da se nadekamo ko ljudi. - izloži svoj plan Pukovnik. 

- E jesi strateg Pukovniče, e šta vojska napravi od čoveka! 

- Slušaj, nešto sam razmišljao. Ovde u Srbiji, teško čovek mož' dumre od gladi. Od zime, to može, mož' od neke bolesti, može i od tuge, od rakije može, a jok od gladi, jok! A zimus samo da nađemo neki napušteni kućerak, da imamo gde da spavamo, imam ja nekih šatorskih krila, dva gunja i vreće za spavanje. A radi i narodna kuhinja. Jesi bio nekad tamo? 

- Ajde bre Pukovniče, pa mene je sramota da jedem tamo, to je za sirotinju. 

- Pa ti si mi kao bogat. Ima svaki dan nešto kuvano i pola leba. Znaš kaki je paprikaš, ih! Nego pre je ponekad bilo i mesa, al od kad je ovaj  novi upravnik sve klot. On ti drži neku kafanu i sve krade meso iz narodne kujne i nosi tamo da prodaje. 

- Ih bre Pukovniče, preteruješ! 

- Ma pričala mi sve Zaga, ona ti je kuvarica tamo. Veruj mi. A konobarice ne plaća. Nemaju platu, kaže im da maznu od gostiju. Za to rade. I muzika isto. Svira za bakšiš samo. A on, brale moj, vozi mečku. Još mi kaže Zaga, al ovo u poverenju, da će možda i predsednik opštine da postane. A krade od sirotinje, moj Radovane! 

- Drži ove pare, - pruži Radovan svom drugu zgužvanu novčanicu - ti plati, vidiš da me Sneža proziva za dug. 

 - Ajmo polako, treba nam stići do groblja. - reče Pukovnik. 

 - Da kupimo i sveću? - upita Radovan. 

 - Ajde, bre ne budali. - odbrusi Pukovnik. 

Pešačili su dugo vijugavim putem do groblja. Radovan je teško disao, penjući se na grobljanski plato. 

- E ovo je da čovek crkne, jebalo te groblje Pukovniče! 'Oću dušu da ispustim. Imaš cigaru? 

Pukovnik izvadi iz starog šinjela dve ručno zamotne cigare. Radovan povuče dobar dim duvana, nakašlja se i reče :

- Al se ovde izgradio, od kad nisam bio! 

- Umire narod, moj Radovane, umire, al se slabo rađa. Odoh ja da uzjavim saučešće, ti me čekaj tu ispred kapele, slab si ti na suze. 

Radovan je stajao sam po strani. Kolone ljudi su dolazile da odaju poštu prerano umrlom mladiću. Pukovnik je izašao iz kapele, poguren, polako kotačajući. Oči, crvene od vetra i rakije, bile su pune suza. 

- Mlad čovek, moj Radovane, mlad, 30 i neka godina. Nije se ni ženio...- pričao je Pukovnik plačući. 

- Ajde, bre, šta cmizdriš, aj da sednemo vamo, ima i neka vruća rakija, aj da popijemo po jednu, biće ti bolje. - tešio ga je Radovan. 

Seli su na okvir jednog groba, pili vruću, pušili i ćutali. Dugo. Pop je otpevao opelo i tužna povorka se polako odmakla od kapele. 

- Svi ćemo, mi, moj Radovane, vako, neko pre, neko posle.... E,eno je baba, konačno! 

Crni pogrebni auto dovezao je sanduk sa telom pokojnice.

- Uh, baš sam ogladneo. - reče Pukovnik - Valjda neće dugo da razvlače. Idemo zajedno da izjavimo saučešće, pa da se krka.- radovao se Pukovnik trljajući ruke. 

Pukovnik je ušao prvi u kapelu. Radovan je išao iza njega. Pored izloženog kovčega stajala je porodica pokojnice. Pukovnik je mrmljajući pružao svima redom ruku.

- Saučešće, saučešće, moje saučešće… - Radovan je pratio njegov primer. Čuo se po neki jecaj u hladnoj kapeli. Tek izlazeći iz kapele, Pukovnik zastade i pogleda umrlicu. Stajao je ćuteći nekoliko sekundi. Telo mu se zatreslo. Zaplakao je glasno. Zbunjeni Radovan ga uze pod ruku i izvede napolje. 

- Šta li sad cmizdriš? - pitao ga je šapatom. 

- Jesi video, jesi video, Mara, joj Mara. - plakao je Pukovnik. Odmakli su se, seli na neku klupu. Pukovnik je i dalje neutešno plakao. 

- Šta bre Mara, šta to pričaš? Došli smo da jedemo. 

- Šta da jedemo, ako sam nekog voleo, nju sam voleo. Bila mi je prva. Trebalo je da se uzmemo. Njeni nisu dali. Nisu, moj Radovane. Mislim čak, da smo možda, čak i..... 

- Šta bre Pukovniče? Ti reče da je neka baba? 

- Ma video sam da ima sedamdeset i neku. Al sam, jebiga, zaboravio da je i meni sedamdeset i neka. Čovek svoju starost drugačije meri od tuđe. Mara, moja Mara! Znaš, neke su me oči tamo u kapeli gledale, ko da su moje.... A Mara i ja smo.... Sve se slaže..... Nemam ti ja za to snage. Da ostanem sad ovde na groblju , nije šteta. Ako sam u pravu, onda.... 

Pukovnik je otišao do obližnje prodavnice sveća. Poslednjim parama koje je imao u džepu kupio je jednu. Sanduk su već bili izneli ispred kapele. Prekrstio se i zapalio sveću. Opelo je počelo. Pogledom je tražio one oči iz kapele. Našao ih je. Žena, četrdedetak godina, ga je gledala. Nos, jagodice, ten, sve je bilo isto. Sve se slagalo. Opelo se završilo. Ona je zaplakala glasno. Prišla je Pukovniku, spustila je ruku na njegovo rame.

- Blažo Zec?

- Da, ja sam.

- Majka mi je ostavila pismo. Priznala mi je da me je celog života lagala da mi je otac poginuo u nekoj nesreći, još dok sam bila beba. - Pukovnik je pogleda suznim očima. Uhvatio ju je pod ruku. Krenuli su prvi u pogrebnoj povorci. Nikad ništa toplije nije osetio od te ruke. Grumenje zemlje je odzvanjalo udarajući u drveni kovčeg. Promicao je sneg. Pukovnik ju je ogrnuo svojim šinjelom i snažno zagrlio. Otišli su zajedno sa groblja, ćuteći. Otišli su zajedno. 

Sreten Bošković