Pijanac i skitnica

Dešavalo se, tako negde s kraja jeseni i početka zime, suvomrazica zapali obraze hladne, pa se provlačim kroz pune autobuse ljudi, da bih odlazila na trgove i započinjala razgovore sa potpunom nepoznatim licima koja su me podsećala na neke izgubljena. Oni, nesmotreno pričajući o tome koliko su srećni, ranjavali su me, jer ja osim sebe nisam imala nikoga uz koga bih se ušuškala, uz koga bih pobedila vetar i ledene dane. I onda bih promrzlim prstima hranila golubove hlebom, stegnutim i bajatim, ličeći samoj sebi na pepeljugu, čija priča nema srećan kraj.

Poneko bi me pogledao krotkim, pomirljivim pogledom, žaleći me, dok su druge oči jasno sugerisale da sam to zaslužila, ali mene to nije sprečavalo da ostanem do večeri, kada bi me hladnoća u potpunosti savladala, pa bih odrvenelim nogama i gladna, sela na klupu ispred restorana.

- Šta radi ovde ova budala?- začuh neki glas pun besa i mržnje, očigledno pijan, taman kad sam našla pravo mesto da se ušuškam u zavetrini i da tu odmorim malo pre povratka kući.

- Ma pusti je, skitnica je to. - reče drugi glas, ali nekako sa omalovažavanjem, mada se u prvi mah činilo da je on pun saosećanja.

 Međutim, pijanca iznervira to što sam ja i dalje ćutala. Htede da me šutne, ali nisam mu bila na dohvat nogu. Podviknu dok su ga drugari pridržavali da ne padne: - Ustaj odatle, mrzim skitnice. Kako te nije sramota da prosiš, a?

- Ja ne prosim.- rekoh, ali vetar je razvejao moje reči, pa se nisu čule. I kao da se to lice, tako okrutno, pijano i u neku ruku pohlepno, nadnosi nada mnom da me dotakne oštrinom svojih reči.

 Bio je suvonjav, crvenih, upalih obraza, izgriženih usana, a oči skupljene poput kineskih, gledale su me sa mržnjom.

- Ja tebe znam! - viknuo je, - O da, ja tebe poznajem.- dok su ga momci odvlačili od mene, i ubrzo ih prekriše magla i noć.

Naravno, ja nisam bila skitnica. Na takav čin me je nateralo unutarnje osećanje nepripadanja, osećaj neizmerne tuge, razloga koji sam krila od drugih, gledano očima stvarnosti koja mi ne pripada i kojoj ja ne pripadam. Takođe, to je nekakav vid slobode na koju me odvlači suviše stegnuta sadašnjica, u kojoj nemam prava na izbor. U stanu zidovi mi izgledaju mnogo bliži jedni drugima, stvarajući osećaj teskobe. Već godinama živim sama...

Proleće je unelo novi dah svežine, pa sam nastavila sa  šetnjama, mada nisam želela da me gledaju i moguće prepoznaju, pa bih izlazila tek kad se mrak spuštao i hodala nekim neosvetljenim ulicama. Jednom, vraćajući se u ponoćni sat, u polumraku hodnika zgrade, na mom spratu, ne paleći svetlo izvadila sam iz džepa ključ, ne uspevajući da otključam vrata. Imala sam osećaj da me neko posmatra. I nisam se prevarila.

- Šta je bilo, komšinice? Ne radi brava.- reče mi poznati glas. Prišao je, uzeo mi ključ iz ruke i otključao, - Uđi. - rekao je, kao da je to njegov stan.

Neočekivana situacija nije mi dala priliku da mu odgovorim. Ušao je za mnom, zatvarajući vrata.

- Izvoli, samo ti sedi i raskomoti se kao kod svoje kuće, Sad ću ja. Nemoj da ti glupo! - rekoh i produžih do kupatila, da bih oprala ruke. Kad sam ušla u sobu, on je već sedeo i razgledao grafike i fotografije koje sam ja nekada, puna entuzijazma, radila. Ugasih centralno osvetljenje i upalih malu, diskretnu lampu u ćošku kraj fotelje. Pribrala sam se, to je bio komšija koji nikad nije svraćao kod mene i isti onaj pijanac što je pio svako veče.

- Ti i ja smo isti. Bežimo od sebe, od uspomena i razmišljanja. Ti u skitnji, ja kroz piće. Nisi  ništa bolja od mene.

- Pa?... Šta s tim? – odgovorih pitanjem.

- Ništa! - slegnuo je ramenima. - Trebalo bi da se udružimo. Dugo sam te posmatrao, pitao se šta te to nagoni da se praviš nešto što nisi. A onda sam se dosetio. Pa jedino umetnici imaju neke uvrnute ideje i pogled na svet koji je po malo iščašen. Želeo sam da vidim tvoj stan, da se uverim da sam u pravu. - ustao je. Ustadoh i ja, - I bio sam u pravu.

-  Šta mene briga što si ti u pravu?  Šta  hoćeš od mene? Reci, pa da se razilazimo. I u čemu to da se udružimo, da pijemo zajedno i da skitamo, jel to? - upitala sam rezignirano i zlovoljno, - Ja sam solo igrač. – dodah.

- I ja sam. Usamljenost nije dobra…ne mislim ništa, samo mi treba prijatelj.

- Nisam ja usamljena. Ja volim samoću, a to je bitna razlika. - rekoh.

- U redu. Slušaj, ja ti neću dosađivati! Nismo više mladi.- rekao je to sa izvesnom setom, pa nastavio, - Pozivam te sutra na kafu u "Krugu". Razmisli i dođi. Laku noć. - otišao je. Kad sam zaključala vrata za njim, učinilo mi se da je sve deo sna.

Ipak, sutradan sam se pojavila u dogovoreno vreme na kafi. On je već sedeo za stolom, posmatrao prolaznike, i kad dođoh, pružio mi je ruku osmehnut.  Odjednom, kao da je oblak prešao njegovim licem, naglo se uozbilji i reče, ne mareći da li ga slušam:

- Od grubosti drugih, štitimo se sopstvenom grubošću. Drzneš li se, pa empatijom osetiš bol i nevolju kod drugih, moraš se udaljiti, jer tuga drugih može da te zarobi ako joj se prepustiš. Moji prijatelji su navikli na to što jesam, jer su tako videli sebe boljim nego što su zapravo bili… Želeli da  pijem, to ih je zabavljalo, kao da su učesnici neke važne pozorišne predstave.  I moje vikanje na tebe, ispred restorana, je upravo ono što su oni želeli, jer nemaju hrabrosti da izađu iz klišea života u koje su zapali… Nego, da nazdravimo za novo prijateljstvo.- pozvao je konobara.

- Mislila sam da ćeš reći da prestaješ da piješ!

- Ne mogu, u stvari ne želim… Da li bi ti sedela kući kad te vuče ulica? Ne bi, veuj mi. Ja verujem u sopstvene iluzije i laži, a i onako ćemo umreti, zašto se odricati svega?

- Da, zašto? – povetarac je blago prolazio kroz moju kosu, dok se povečerje lagano spuštalo, a mi pričali o koječemu, – Hajde da malo šetamo, sad kad smo udruženi.  – ustadoh.

– Drugi put, drugi put, malo sam umoran…- odmahnu rukom. Ravnodušno je gledao preda se, kao da nije načisto šta će uraditi.

- Svejedno. – stavih ruke u džepove i brzo se udaljih.