Plavi biseri

Na raskrsnici nebeskih puteva stajala je žena na čijim grudima je jedna mala ptica kljucala ranu, tu, negde iznad srca.To  i nije bila rana, samo je podsećala na nju, nazvala sam je ranom, jer je bila u telu žene. Bila je to, u stvari, mala, pravilno oblikovana rupa u koju je ptičica stavljala neobično plave bisere, ili nešto slično tome. Nikako nisam mogla da vidim glavu te žene, ali lepo oblikovane grudi i njenu desnu ruku koja je dodirivala jedan od bisera, jasno sam do detalja zapamtila.

Bila je to slika velike nade da se duša može zakrpiti.

Nastajemo kao bljesak svetova na ivici nečega, a nestajemo, uvek, baš uvek zatečeni tim neminovnim činom gašenja svetla. Da li postojimo tamo gde mislimo da živimo? Ili, živimo tamo gde ne možemo ni da zamislimo da postojimo?

I posle svega saznatog, naučenog i doživljenog mi tragamo za smislom našeg cenjenog bljeska. A bljesak je samo bljesak i ništa više.

Na prašnjavom stolu pisalo je“hohoho”, taman do lepo uštirkanog miljea na kome su stajale: mala novogodišnja sveća, čaša crnog vina i prazan tanjirić sa viljuščicom i tragovima neke torte. U sobi je odzvanjao stari sat i pričao priču o ponoćnom prelasku iz jednog broja u drugi, otkucao je tačno dvanaest. Vatromet je iz godine u godinu bio sve bučniji i blještaviji, te su se po nebu razvlačile šarene, vatrene kočije ljudskog slavlja. Osvetlivši sobu zasijaše neki davni likovi na starim fotografijama. Bili su poređani na staklu tamno-braon kredenca koji je već uveliko izjeden iznutra višedecenijskim pokoljenjima žižaka.

Pet sinova. Pet tragedija. Avijatičar, kockar, pravnik, žigolo i pesnik. Sve je pisalo na tim fotografijama, svaki život je samo jednim pogledom mogao da bude obuhvaćen. Da li je imala dovoljno suza za sve? Ne zna se. Bila je drvo.

Ptičica je najzad popunila rupu onim plavim biserima. Sad sam već videla i glavu te žene. Pogled je bio zaleđen, usta poluotvorena, samo su uporne bore govorile o njenom bolu. U tom smislu, njen život je bio nestvaran.

Na glavi u retkoj i sedoj kosi ptičica je svila gnezdo. Bila je neobično vredna, ali i lepa, sa tamno plavim perjem, crvenim okovratnikom i neobično živim očima. Sijala je u toj sobi, kao onaj vatromet na nebu. Tek tada sam videla kako je vešto iz očiju davno umrle starice hvatala one lepe, plave bisere i ređala ih, sada, u gnezdo. Još jedan vatrometni bljesak stvori sliku senke umrle starice kao umorne kraljice, Ili je to bilo prelepo drvo sa gnezdom prepunim plavih bisera?