Plavi somot

Samo je večer bila plavlja od njene haljine. Hodala je bosa po večernjem asfaltu. U rukama je držala štikle. Znala je odakle dolazi. Odlazak kao da je nije interesovao. Pratila je put i nije očekivala ništa. Nije znala da je posmatram. Letnja večer dala je priliku njenim nožicama da slobodno koračaju. Slobodna i osuđena na okvir mog prozora, trajala je svega sekund. Mesečev odraz odjekivao je sobom kroz otvoreni prozor. Naslonivši glavu na dlanove, posmatrao sam kasna prolaženja ulicom. Svežim večernjim vazduhom želeo sam da umirim misli. Prenapregnutost očnih jabučica stvarala mi je pritisak, a uznemirenost mi nije davala mira. Osećao sam kao da moj duh kontrastira mirnoj večeri u kojoj tek jedna devojka prođe u plavoj somotnoj haljini.

Izašao sam u mirnu večer. Hodao sam jednostavnim prostorima. Sve je bilo tako prosto. Mračan hodnik i propala ulazna vrata, popadale grančice od sinoćnog vetra koje puckaju pod nogama, pokoji lavež pasa i tek poneki prolaznik koji ne remeti jednostavnost prostora. Sigurno da neko umire, čim ova kola ovako brzo prolaze. Razbijaju mesečinu snažnim prelazima crvene i plave, praćene iritantnim zvukovima. Kao i pod mojim nogama, popucalo je nekoliko grančica i pod točkovima kola.

Mrzim šetnju, naročito kad mi nemir ne daje drugog izbora. Juče sam baš udario palac o pločnik. Obuća nije mnogo pomogla; bol je prošao, ali nokat još uvek očekujem da ispadne. Za sada i on deli mesečevu boju. Samo što sam krenuo, iako bez cilja, već mi se ne ide napred. Sinoćni vetar kao da periodično izbija iz mojih grudi i prati mi korak. Sinoćni vetar bio je snažan. Vruć, ali snažan. Razvlačio je zeleno lišće sa grane koja se nije dala, a grančice, koje je svojom silinom poskidao, grebale su po sivom, tmurnom nebu.

Čekanje je jedina stvar koja je delila juče i danas. Jedinu promenu predstavljao mi je vetar. Zatvorio je moj prozor. Evo, dvesta metara je vreme podelilo s mojim životom, a ja iza sebe jedino obračunavam račun sa svojom konačnošću. Brojanje moje prolaznosti postalo mi je hobi, a nečinjenje ničega postalo mi je zanat. Sinoć sam spavao sedam sati, a ostalih sedamnaest sam gledao kako da zaboravim da prolaze. Radije bih sebi omogućio jednu slepu šetnju kroz večernji zoo nego iščekivati… Voleo bih reći šta. Iščekivanje u meni postoji samo po sebi. Iščekivati ništa je velika stvar – u isto vreme je tu i u isto vreme ga nema. Iščekivanje ničega je kao gledanje u sat na ogledalu, bez brojki. Večno okretanje istog, ponavljanje iznova, i iznova, i iznova, i moj odraz. A moj odraz nije ništa drugo do još jedno ogledalo, naporedo sat-ogledalu, te se vreme u našem odnosu ponavlja u beskrajnim ponavljanjima, a kružnica crta po svakom od nas, po sebi samoj, po beskonačnim ponavljanjima istog. Čarobno je moje sat-ogledalo.

U plavom je šetala i ona, samo što je, izgleda, njena beskonačnost ponavljanja prekinuta iznenadnim nadiranjem crvenog. Kasnije se, kaže doktor, crvena i skorila na plavom. Kaže da ju je morao makazama skidati. Kaže da je skorelo puckalo pod potezima makaza. Mrzim šetnju, ali tada bar ne mogu da računam. Ustvari mogu, ali ne hajem. Tada se nadam snažnom, hladnom, sivom zamahu. Toliko snažnom da beskonačnost ponavljanja prekida u jednom mahu i, kako kažu, daje priliku, nečemu o kome niko ništa ne zna. Bila mi je niko tada kada je šetala u plavom. Isto kao što mi je večeras bila niko, samo oivičena u tuđim linijama i nazvana po drugoj nebitnosti. I isto, kao i večerašnja bosonoga, nije znala da je posmatram. I isto tako joj to uopšte nije bilo bitno, kao što joj ni ja sam nisam bio bitan. Imala je nešto bitnije, sigurno. Žurila je. Žurila je da nije brojala vreme, da nije računala sate. Nije hajala za to. Žurila je.

U svojoj mladosti često mi je majka pričala o merdevinama kojima su se ljudi uspinjali na nebo po svom nahođenju; isto tako su i silazili sa njega; sve dok, najednom, te merdevine nisu iznenada nestale i niko se nije pitao zašto i niko nije tražio uzroka. Neki su naprosto ostali gore, a neki dole i tako se, naprosto, nastavilo sa naprostim životom. Pitao bih majku, onako još mali, „a ko im je uzeo merdevine?“, a majka bi mi odgovarala sa „spavaj, vreme je…“

Siva je tanka linija između plavog i crvenog. Kažu da pristrasno govorimo o svetu izvan beskonačnosti ponavljanja. Kažu da ga prekidamo ili nam, silom prilika, biva prekinuto. Ili mi možda preterujemo, stavljajući se u tuđu kožu. Šta mi znamo o svetu prekinutih beskonačnosti? To što u beskonačnosti ponovljenih odraza u ogledalima mi naslućujemo tuđi kraj ponavljanju, to ne znači da je taj neko, ili iko od nas, izašao iz lavirinta dva sučeljena ogledala. Koliko god da moji satovi visili nad njima. Tada nisam mrzeo šetnju. Nekada nisam mrzeo šetnju. Sada je mrzim. Presekao joj je glavu. Merdevine su naprosto nestale. Kažu da je bio bolestan. Moja majka je bolesna.

Evo, sedam godina je prošlo, tako bar ljudi kažu. Ima dva deteta i ženu otkad se sa sivom čulo lomljenje grančice, pruc. Dalje nije ni važno. Šetam i danas nakon toga. I brojim. I to je sve za šta samo i danas znam. Propala ulazna vrata i mračan hodnik. Sada nazad. Tik-tak. Plava mi je svaka večer. U plavom mi je svaki dan šetala ona. Kaže doktor da ju je morao skidati makazama.

Bojan Opačić