Plesačica iz kraljevstva vetrova

Tamni oblaci su tamni samo onome ko ih tamnima vidi. Oblaka ima raznih, po onome od čega su nastali. Kojih elemenata više ima u njima, takva im je i svrha. A šta se iza njih krije, a krije li se uopšte, samo nebo zna. Možda i meteorolozi nešto mogu naslutiti ali mnogo manje od prastanovnika ovih prostora, koji su znali da "čitaju" vreme.
Sedela je tu, šćućurena, kao iza scenske zavese, nestrpljiva da izađe na pozornicu, da zapleše, razleti na sve strane, uzvine se, stotine puta u minuti spusti, baletskim piruetama zadivi svet. Ustreptalo je čekala taj njen momenat.

Žena je držala uzicu psa koja se zategla, jer je pas grabio napred, nestrpljiv da dođu do parka, gde će sresti svoje repate drugare. Žena je drugom rukom držala ruku koja je držala uzicu. Da ju je bolela, videlo se na njenom licu. Pomagala je sebi, držala to mesto bola, ne bi li ga zaustavila, ali uzicu je i dalje čvrsto držala.
Skrenula je na uglu nedne zhrade, okrnjenom, pa su mu cigle iapod slojeva betona virile, baš one koje su ruke nekog zidara od pre stotinak godina ređale. I one, te rume, osećale su bol, nakon puno cigli poređanih.
Još više je stegla bolnu ruku. Iza ćoška, zastala je, zatečena besprizornim prizorom. Parka više nije bilo na svom mestu. Zapravo, bio je ograđen metalnom ogradom. Puno pasa, mašući repom, zakođe je stajalo sa svojim vlasnicima pred tom preprekom u njihov, do tog dana, samo njihov svet.
Iza ograde su njušili su miris iskopane zemlje i znoj gvozdenih mašina koje su to učinile. Lajali su i cvileli, jer su osećali krv povređenih stabala i vlati trave, grumenje zemlje koja je do tada mirno disala... Osećali su njihov bol. A vlasnici su izvirivali iznad ograde, da saznaju šta se događa i zašto. Saznali su šta, ništa više nego i njihovi psi, ali ne i zašto.
Razišli su se, da odu do nekig drugog parka, dok i taj nisu razrovali.

Čovek je vukao nogu, idući prema apoteci. Povredio se na trotoaru, zapeo o uzdignutu kocku, koja je neposlušno stajala, ne želeći da se uklopi sa ostalima. Nije joj se svidelo društvo u tom okruženju, smatrala je da je ona od boljeg materijala, pa je bila rešena da se pobuni. Bolje pobunjena jedinka, nego uklopljena u masu istih. Tada je niko ne bi primetio, a ovako je bar pažnju privlačila. Ili, nepažnju, kao u slučaju ovog čoveka. Uostalom, ko mu je kriv što ima te stare cipele, još iz prošlog veka.
Apoteka je bila polupraznih rafova. Apotekarka starija, verovatno pred penziju, naočara s velikom dioptrijom, difokalnih optičkoh stakala, pa su joj oči izgledale kao oči žabe koja viri iz vode. Nije bilo gaze na komad, pa je morao da kupi veliko pakovanje, tako da posle nije imao za konzervu pasulja i hleb, koji je nameravao da kupi, još pre nego se spotakao. U sledećoj, privatnoj apoteci, bilo je gaze na komad, ali je koštala koliko celo pakovanje u državnoj apoteci. Tako, da je ipak bio zadovoljan, jer je i "ućario", pa će moći sebi da priušti još koje povređivanje. A za bol će lako. Navikao je.

Pognuta starija gospođa, sa štapom u levoj ruci, onoj koja ju bolela u ramenu, jer je štap bio previsok u odnosu na njenu ruku, hodala je s isprekidanim uzdasima. Ipak, desna noga ju je više bolela, pa je onaj princip, po kome su joj terapeuti savetovali da korača, "bolesna noga - suprotna ruka drži štap", ona je disciplinovano, vojnički poštovala. Stigla je dahćući već kratko, poput ranjenog pseta, do Doma zdravlja, na zakazanu terapiju. Ali, ulaz je bio zaklonjen kanapom, okićenim plavo-crvenim trakama. Tu beše i strelica, s natpisom da je ulaz privremeno pomeren na bočnu stranu zgrade. Do te bočne strane, bio je i veliki bočni uspon. A onda, ulaz u mračan hodnik, koji je vodio do stepenica, odavno nekorišćenim, da bi se došlo do prvog sprata, odakle polazi lift. Liftu je jedinom dobro došla novonastala situacija. Imao je sada sprat manje za obilazak. To mu je došlo kao skraćeno radno vreme. A i zabavno mu je bilo da sluša vajkanje, kada po navici pritisnu prizemlje, do koga ne mogu stići. Prizemlje sada zvanično ne postoji, ono je u obnovi. Da li je to bila poplava ili usled starosti, dugogodišnjeg držanja svih tih spratova na sebi, ne bi znao, jer lift ne ulazi puno u pojedinačne probleme nivoa zgrade, on gleda da se pozabavi svakim spratom, pa i prizemljem, onoliko, koliko na njima i ostaje. Možda bi neko rekao da je površan, ali površnost mu je posao. A on samo radi svoj posao.
Žena sa štapom u levoj ruci, premesti štap u desnu, da odmeni levu, makar na štetu desne noge. Ali, beše primorana da uz krnjave stepenice u polumraku, stavi štap pod ruku i uhvati se za nestabilni gelender. Uspe se nekako do prvog sprata i stade da poziva lift, koji su mnogi već, sa gornjih spratova već dugo pozivali. Čekala je, a čekali su i ostali. Spustio se lift i otvoriše se vrata, a unutra, puno lica pognutih ka podu. Kao da im je bilo svejedno gde se nalaze. Kao da su između spratova i kada su van lifta. Ipak se sabraše, pa kao vojska senki, pod komandu izađoše iz tog prostora i ostaviše svoje bolove u njemu, a lift je dugo zatim, nakon njihovog izlaska, te njihove bolove i dalje vozao od sprata do sprata. Bolovi su pritajeno prilazili nekim drugim ljudima i lepili se uz njih.

Mlada žena je hodala uskom ulicom, tesnom od nagomilanih kontejnera, tražeći u svom koraku nekadašnju lakoću. Ulica joj nije davala prostora za takav korak. Naterala je da se vrati svom tesnacu u kom se nalazila, u svojoj boli, zbog spoznaje da je bacila svoje godine, kao da nisu njene. Zafrljačila ih je, kao vreću u jednom od ovih kontejnera. Da može da ih vrati, pretražila bi, prokopala bi svaki kontejner u gradu. Svaki bi izvnula do dna. Pred njom se našao čovek sa dugačkim štapom u prljavom odelu nedefinisanog oblika i boje, ali vrlo definisanog neprijatnog mirisa, tri broja većem i cipelama iz kojih su virile pete, pa su tako ulegnute na tom mestu imale ulogu natikača.
Što se njega tiče, mogao je biti i bos, jer njegovim tvrdim, okožnatim stopalima, kao u papkara, bilo je svejedno da li je komad đona ili beton pod njima.
Štapom je krenuo da rovari po jednom pretrpanom kontejneru, sličnog mirisa kao i odeća na njemu.Taj miris se pojačavao, kako je on tim štapim prevrtao po utrobi tog metalnog, razjapljenog čudovišta.
Pomislila je da su tako i njene godine poprimile taj kužni zadah i kako bi ih sada bilo nemoguće oprati, da budu onako čiste i nove. Bolela ju je istina o nepovratu.
Čovek sa štapom je u međuvremenu tražio gorivo za svoj, koji dan više. I on je osećao bol, nesnosan, u leđima, koja su godine nad takvim kontejnerima savile, ali se pretvarao da taj bol ne primećuje.

Suđenje je završeno i sudijski čekić je dao završnu reč. Ubica njenig sina je oslobođen, a njen sin je umro drugi put. Stepenice ispred velike palate u kojoj, kažu, pravda stanuje, pod njom su se strmoglavljivale, da joj misao svedu na jednu tačku, crnu, kao zemlja nad njenim sinom. Tamo je ležala i njena bol. A ovo što oseća, samo je duh bola.
Iza nje, niz stepenice je silazio advokat, kome je dala sve što ima, a on je uradio sve ono što je mogao, a nije. Malo će je tešiti, reći nešto o "pravnom leku", sledećem koraku, žalbi...a onda će otići na zakazani ručak sa kolegama, među kojima je i zastupnik ubice. Biće to jedan ukusan, izdajnički ručak, uz nazdravljanje skupim vinima iz nekih godina, kada je pravda još imala to ime. Jedino će čaše osećati bol, kuckajući se jedna o drugu, jer bol negde mora da se oglasi, da zajauče.

U mračnoj sobi, sedeo je rano osedeli čovek, pred hrpom papirića na podu.
Neke fotografije stoje u regalu, neke po fiokama, prašnjavim albumima, a neke u kutijama, u param-parčad iscepane, jer je neko u nekom trenutku bio jako ljut.
Odavno ga je ljutnja već napustila, jer i ljutnji može da dozlogrdi, a on još uvek čuva te deliće, da ih jednog dana sastavi.
A najviše ima onih, koje nikada nisu ni uslikane, a ipak stoje zakucane na velikim, belim, sa tapetama ili masnom farbom obojenim, ponegde i uflekanim, zidovima sećanja. A ona, bole, bole...

Sve je ona iza tamnog oblaka posmatrala, ceo grad i sve njegove stanovnike, tim prodornim očima, a nikom vidljivim. Svaku travku i bubicu na njoj je mogla videti. Osećala je da ima ona moć, da ima zadatak, svoju sopstvenu potrebu da siđe dole, sjuri se, što pre, sve da pokrene, preokrene, zavrti odozgo nadole, od dole na gore. Da pravi spirale, da sve protrese, odnese, vrati izgubljeno, izgubi ukradeno, napravi dar-mar, a zapravo stavi sve na pravo mesto. Samo je čekala znak, usaglasje ostalih u atmosferi, da joj daju znak, kada može da započne svoju predstavu, da ovaj grad, koji dva puta godišnje posećuje, ovog puta dobro počisti, do poslednje žvake zalepljene na asfalt. Ovaj grad, koji je nekada imao najlepše ime, sa opisom "beli", pretvorio se u jedan "Bolgrad". Ne može dozvoliti da ga bol zatre, kao pepeo Pompeju. Rapršiće ona sav taj bol.

Košava je tih dana bila nikada zapamćena po jačini. Obično, do tada, ako pređe treći dan, nastavi da duva još sedam dana. Ovog puta je duvala van svih dosadašnjih pravila. Nije marila za broj dana. Puno bola je bilo zaparloženo, a isto tako nebrojeno nedostupnih ćoškova. Trebalo je to sve počistiti. Na otvorenim prostorima joj je bilo lako. Tu je plesala kada se umori od uskih ulica. Ljudi su se u početku, danima žalili na glavobolju, pa i na kostobolju, na šuplje prozore na svojim stanovima, zavijanje ispod pragova. Frizeri sedmicama već nisu imali posla, košava je i to preuzela na sebe. Pojedini krovovi su poleteli, što im je i bila potajna želja. Košava se samo postarala da ih spusti na bezbedno. I bandere neke su se u zanosu, misleći da mogu da plešu, nagle, kako koju je zanelo, na ulicu ili trotoar. Dve su čak zaustavile saobraćaj, baš tamo gde je trebalo da se obeleži pešački prevoz, ali su gradske vlasti to odlagale. Na jednom od tih mesta, pre više godina, jednu učenicu je na putu ka školi, pogazio kao goluba, četvorotočkaš obesnog dvonogog bezumnika. Nju košava nije mogla vratiti, jer ona te moći nema. Ali, može da zavijuga misli, reči iz jednih usta premesti u druge, tamo odakle i treba da izađu, a da ova prva zaćute, može da izvuče savest iz ljudi pred sopstvene im oči, da spoji iscepane delove fotografija u celo, ali ne i srce, samo da mu malo da jači ritam. Zato, uvek može da istrgne fine, kožne torbice iz okićenih ruku i baci ih pred noge samohranoj majci koja radi u dve firme, jer ni jedna ne plaća dovoljno za dvoje dece i bezdušnu, alavu kiriju.
Sve što je vezano za etar, sve što u etru boravi, košava može da popravi, spoji, otrgne, nanese. A to je svojski koristila.

Čistila je grad od bola, pa su najpre glava i kosti prestali da bole, građani su osećali takvu lakoću, pa su se sasvim s njom srodili, kao da oduvek plešu tu njenu igru. Čak su u njenom duvanju čuli i muziku. Jedino su se oštećeni ljutili. Oni, kojima je otela ono što im nikada nije ni pripadalo. Ali, i njih je ljutnja brzo prolazila, jer im je i ljutnju ponela.
Sve klice bola morale su biti uništene i iskorenjene. Umesto njih, sejala je samo smeh i pesmu. Od "Bolgrada", postao je "Živograd", s imenom poput imena nekog njegovog rođaka sa sela. Naziv prost, bez nastojanja da bude prefinjen, kako bi opravdao njime titulu velikog i svetskog grada. Grad je shvatio da mu pompezno ime i stavljanje zvezdica na njega, kao na neki hotel sa svetlećom reklamom, ništa ne znači, sve dok njegovi građani u njemu trpe bolove. Rad je da bude i varošica, samo da skupa žive srećno i dugovečno.

Košava je već osetila umor, ali onaj koji se meša sa zadovoljstvom, pa to beše jedan srećni umor.
Pogleda prema onom oblaku iza koga se skrivala pre nego je sletela u grad, ali on ne beše više tamo, jer su sunčevi zraci svojim jakim svetlom, sve oblake učinili nevidljivim.
Još neki dan se baškarila po krošnjama i klasju prigradskih polja, pa se, uz njen prepoznatljiv, šišteći uzvik, vinula ka svojoj postojbini, u kraljevstvo vetrova.
Ostavila je svoj omiljeni grad, koji s vremena na vreme voli da posećuje, ovog puta vidno osveženog i oslobođenog bola.
A sada, na njemu je i njegovim stanovnicima, hoće li ga takvog održavati ili će ga opet onako strašno isprljati.

Ivana Đorđević
20. maj 2025. godine
u Beogradu