Pletenica

U jednom malenom selu u Turskoj rodila se devojčice po imenu Kosara. Njeni roditelji su joj dali ime poželivši da ima dugu, gustu, bujnu i lepu kosu. Kosara je skraćeno "Kosa", simbol zdravlja i mladosti.

Kao beba, Kosara je imala vrlo malo kose na glavi. To je njene roditelje jako brinulo. Mislili su da nije od nečeg bolesna, pa zato ne raste. Vodili su je svuda, ali nisu našli uzorak. Njihova želja ostala je neostvarena, tako su mislili. Molili su se danonoćno za njihovu jedinicu.

Beba Kosara bila je jako mirna i tiha. Nije im stvarala probleme kao pojedina deca u selu, kako su im pričali. Lepo je napredovala kako je vreme prolazilo. Kada je napunila godinu dana neočekivano njena kosa počela je da raste. Njene roditelje to je jako obradovalo. Desilo se pravo čudo u selu su svi o tome pričali. Kako je rasla sa njom rasla je i njena kosa. Majka je svaki dan češljala kosu prelazeći četkom kroz guste pramenove. Vremenom, kosa joj porasla do polovine leđa, ali tu nije stala, rasla je još više. Često bi joj majka ostavila puštenu kosu, gledajući svoju ćerku napolju kako se igra i njenu kosu kako je rasčupano nosi vetar. Došlo je vreme za polazak u osnovnu školu. Kosara je napunila šest godina. Jako često bi se dešavalo da joj se kosa zamrsi i bude jako teška za rasčešljavanje. Majka je odlučila da joj neće odseće kosu, već bi joj svako juto plela dugu pletenicu. Prvo bi je očešljala, dugo i nežno, zatim bi kosu podelila u tri dela, svaki pramen bi uplitala praveći pletenicu. Tako joj kosa ne bi smetala pri pisanju i igranju sa drugom decom. Potom bi joj stavila ranac na leđa i ispratila je do škole.

Kosara je imala najlepšu kosu u školi. Dečaci bi je često zadirkivali vukajući je za pletenicu. U početku bi se ljutila što je diraju, ali bi se brzo odljutila. Nije bila zlopamtilo, već sasvim suprotno,  opraštala je šta god bi joj uradili. Kako je polako odrastala shvatila je da su tako pokazivali simpatije prema njoj. Nije bila odličan đak, bila je vrlo dobra. Njeni se nisu ljutili što nije bila odlična u školi. Bilo im bitno da ona školu završi.

U osmom razredu već je sama sebi plela pletenicu, majka je naučila. Obožavala je svoju dugu kosu. Iako je ponekad bila teška za održavanje, njoj je to bilo zadovoljstvo. Ponosila se svojom kosom. Najviše je volela da pusti i oseti kako joj blago pada niz ledja. Sama se oblačila i spremala za školu. Iz slatke devojčice izrasla je u predivnu devojku. Nakon osnovne, upisala je srednju frizersku školu. Brzo je učila i bila spretna. Posebno joj se dopalo što sa svojom dugom kosom može praviti razne frizure.

Jednog dana, sedeći na sofi, gledala je televeziju i išla je reklama o izboru za najlepšu kosu u Srbiji. U Srbiji je raspisan internacionalni konkurs u kojem su mogli učestvovati predstavnici različitih kultura i zemalja. Prijavila se putem e-maila i dobila potvrdan odgovor. Preko agencije rezervisala je kartu, hotel i vodiča. Plašila se kako će se snaći u drugoj zemlji. Ali njena želja bila je jača od bilo čega drugog. I krenula je na put Srbije. Turska tradicija je po mnogo čemu slična srpskoj. Nakon mnogo vekova pod Otomanskim carstvom, mnogi običaji su ostali ustoličeni u okupiranom življu. Usvajala se kultura, često i menjana vera. Tako su i u srpskom narodu ostali upamćeni mnogi običaji koji su sa sobom doneli Turski osvajači. Zbog sličnosti i istorijske povezanosti dve države, Kosara je i odlučila da poseti Srbiju. Kada je stigla, prvo što joj je privuklo pažnju bila je nacionalna kuhinja koja neodoljivo podseća na njenu. Svuda se širio opojan miris hrane pomešan sa zvukom poznatog melosa, prizvukom iz njene otadžbine. Nacionalna nošnja je u potpunosti odgovarala njihovoj, čak je na par lokacija uočila i hramove koji su obeležje njene kulture. To ju je u priličnoj meri ohrabrilo, stvarajući joj utisak da se nalazi među sebi sličnima, pa se na trenutak oslobodila stega koji su je sputavale da racionalno razmišlja. Imala je potpuno drugačiju predstavu o ljudima iz ovih krajeva. Uvidela je da je sve to bila samo farsa, montirana da se stvori predrasuda o narodu.

Došao je dan konkursa. Uzbuđeno se spremala u hotelskoj sobi. Obukla se sportski. Plave farmerice, koje su joj divno stajale i belu bluzu. Kosu je oprala i očešljala, zatim uplela u pletenicu koja je preko ramena dostezala do ispod struka. Nije se našminkala, bila je prirodno lepa i bez nje. Prsnula je malo parfema, uzela torbu i krenula ka liftu. Vodič je čekao u predvoju hotela. Pozdravili su se i krenuli na mesto gde se održavao izbor. Stigavši tamo, upoznala se sa organizatorom i ostalim devojkama. Svaka od njih predstavljala je svoju zemlju. Bile su iz različitih zemalja širom sveta. Devojke su izlazile jedna po jedna na binu. Žiri je bio ispred bine, pet članova žirija. Bili su zadivljeni njihovom lepotom. Došlo je vreme da izađe Kosara i izašla je u punom sjaju, sa širokim osmehom na licu. Svojom pojavom očarala je žiri, ali i posmatrača koji stajao u prvom redu. Žiri je uvideo da će biti teško da donesu odluku čija je kosa najlepša. Na kraju, povukli se da se dogovore koja je pobednica. Najviše glasova imala je upravo Kosara. Stojeći među devojkama, kraičkom oka primetila je mladića koji ju je neprekidno gledao. Jedan član žirija izašao je na binu i proglasio pobednicu. Kosara u prvom trenutku nije razumela šta je rečeno, tek nakon par trenutaka kada joj je  jedna od devojka rekla je da je ona pobednica najlepše kose u Srbiji. Bila je u prvi mah zatečena, ali i srećna. Dobila je buket cveća i statuy. Sve devojke su joj čestitale na pobedi. Kada se gužva malo stišala, prišao joj je mladić iz prvog reda, čestitajući joj. Kratko su proćaskali. Mladić je upitao da li želi da odu da proslave njenu pobedu. Upoznali su se, prevazišli kilometre daljine, razdaljinu u veri i kulturi i sve predrasude.
Dve različite kulture i vere, a spojilo ih je nešto zajedničko - ljubav.