Pobeći od Deda Mraza i cele zaprege irvasa

Decembar. Grad, sa mokrim pločnicima. Na pločnicima se ogleda, joguni, mršti, smeje, kako mu dođe u toku dana, nebo. Nebo menja grimase, zato što ga stalno muči vetar, sneg ili promrzla kiša. Kao da ima probavne smetnje. A skrajnuti ostaci snega, šutniti ili pokupljeni širokom škrgutavim lopatom, sećaju se kako su već do rano jutros bili beli i čisti.
Na pločnicima se ogledaju i svetla. Raznih boja. Svih boja. Trepċu. Boje. Trepću i semafori, prilično zbunjeni tom gužvom četvorotočkaša, dvototočkaša, dvonožaca i njihovih četvoronožaca na uzicama. Ne znaju kome da svetle crveno, a kome zeleno. Neki trepću oba, kao da imaju tik ili ne svetle uopšte. Krajem decembra, neki semafori daju otkaz.
Decembar mnogi vole, a mnogi ga toliko isto ne vole. Ponekad, i jedni i drugi ga nikako ne vole ili se prave da ga vole, pa mu se ulaguju. A on po svome, briga njega za to. Ponaša se kao Bogom dan, pravi se važan, jer ga, već od njegovog nastupa, počnu gizdati, šareniti, kititi. Preterano. Ali, njemu nije preterano. To je njemu, taman još malo, da bi bilo dovoljno. Što više, najviše, i još... Malo mu, doduše, januar uzima deo slave, ali već nakon desetak dana, sva ta raskoš postane bljutava i bljuzgava od višeslojnog snega. Da, bljuc, bljuz, bljak...to su skraćenice za prejedanje, prepijanje, presijavane, pre...šta god... I opet u krug.
Svetle izlozi, nudeći raskoš, visoko vrednovan strmoglavim brojkama na tim lepim, željenim stvarima. Blješte lampioni, previše spušteni nad glavama šetača. Ipak, niko za to ne mari, taman i na glavu da im padne. To bi shvatili kao blagost od Deda Mraza.
Stanje omamljenosti neodređenog porekla, koje izaziva jedan mesec u godini, doduše, poslednji, širi se kao helijum, pa se svi, kroz opštu gužvu, piskutavo dozivaju. Moglo bi se reći, jedna ritualno skladna plemenska zajednica, koja važi samo kada su takvi magijski rituali u pitanju. Kada magija prođe, vrate se namrgođenost, briga, zavist i ružnoća.
A sada vlada radost, iako se sili da bude tu, kao neka voštana figura. Ceri se radost, usiljeno, na svakom licu izgleda isto takvo kao ono drugo lice koje ide u susret prvom. Zakikoće se na zvončićima, koji vise po jelkama, posađenim u velikim saksijama, napirlitanim samo za decembar. Kao njegove neveste s kićankama. A on se baškari, onako, kabadahijski, može mu se. Iz čiste dokolice pušta snežne pahulje, pa ih jutrom ledi, zabavlja ga da ljudi padaju po njemu. Smeje se grohotom, kada na njegov poziv dođe severac, direktno s Alpa. Pa onda vitla s kesama, ispisanim velikim slovima poznatih modnih kuća, ljulja ulične sijalice, trole na tramvajima, nove frizure, kojima ni kapa ne pomaže...
Kada se umori od te igre, otkravi zaleđene osmehe i napola izgovorene rečenice, jer je drugu polovinu poneo severac, da ječe po alpskim vrhovima.
Raznosi mirise peciva s cimetom iz šarenih drvenih kućica, pomešan u oporom ukusu kuvanog vina u kom plivaju karanfilići. Ponegde, tim svetovnim ukusom vazduha, pored onih falš kopija, naiđe poneki parfem dama na štiklama, koje se kao divokoze penju uz spiralne stepenice staklenih trgovačkih staklenika. A tu, u tim velikim kockama punih radnji i hodnicima mermernih podova, rastu velike biljke, zarobljene kao ukrasni detalji. Tu se prelivaju papirnate gomile u kasama trgovaca, tu probija stakleni krov, poput čarobnog pasulja, sujeta gospode koji su upravo obradovali svoje dame, čije god one bile, jer njihove su uglavnom, samo do kraja decembra. Do tada će im nadoknaditi ono što će pružiti svojim voljenim suprugama, kada stignu prazični dani, rezervisani za porodicu. A deca, sve vide od razuzdanih roditelja, pa traže sve ono što im oči vide. Cijuču kao gladni ptići za čudesima, da se nahrane za tren svog života, a možda ga neće ni pamtiti, jer puno takvih trenutaka već imaju po džepovima, kao klikere. A klikere, one prave, staklene, jedino nemaju. Sve drigo imaju. Klikeri su za onu, neku drugu decu...

Vozi se tako decembar, malo trči, malo šeta, ludira se. Ne mari za mračne, zapuštene parkove, stare, trošne zgrade, gde žive neki tihi ljudi, koji podgrevaju večeru od ručka, pale samo jednu sijalicu i jedan štap električne grejalice, i to samo ujutru, da ih ne preseče hladnoća nakon toplog kreveta.
Decembar ne misli o onima po bolnicima, kojima je svejedno koji je mesec. Zato ga oni posebno ne zanimaju. Po principu - ko misli ma njega, misli i on na njih. Neće da čuje za pse lutalice i mačke, pa i lisice koje se katkad pojave na periferoji grada, da sa beskućnicima dele sadržaj kontejnera.
A beskućnike naročito prezire. Kvare mu scenografiju. Mota te krpe na njima, pa ih posivi još više na belilu svog snega, da sneg, čak i kada se zaprlja, ozgleda čistiji od njihove odeće, tuđe i odbačene.

Caruje decembar, krunisaće se uskoro, kada mu stigne taj, trideset prvi dan. A tek ta noć, biće vrhunac njegovog postojanja!
A onda... Šta onda? Šta će biti sa tom svom njegovim slavom? Preuzeće tu slavu, dobrim delom, januar, koji će se rastegnuti, a svi će biti siti hrane, pića, slavlja, svetla...svega i svih, a najviše sami sebe.
A onda, uveliko će pričati o planovima s novim februarom, martom, proleću...
I biće sasvim zaboravljen, kao da ga nikad nije ni bilo. Možda, eto, na fotografijama, ostaće neka njegova ludorija, osmeh, njegov ili nečiji...

Spusti se decembar na zemlju malo, na onaj utaban sneg, skruši se, tako da nije baš ličio na sebe. On jeste hladan, snežan, vetrovit ponekad, ali svi ga znaju kao veseljaka. Januar je taj koji je poznat kao malodušan. Ne bi trebalo da liči sada na januar.
A šta li ga je to preokrenulo, skroz naopačke? Šta mu je bila poslednja misao u nizu?
Da...Osmeh.
Pa dobro, osmeh, kao mnogi koje je u tom gradu ovoh dana video, raznih oblika. Bilo ih je toliko...a on je kroz njih prolazio, kao kralj kroz svetinu.
U jednom trenutku, ugledao je jedan, sasvim drugačiji od svih.
Da, sad se setio svega! Bilo je to pre neki dan, na ćošku s onom mračnom slepom ulicom, u koju ni živ ne bi zašao.
Tu je stajao jedan mali, gologlavi dečak i smešeći se, posmatrao vesele ljude na svetlu. Posmatrao je decu sa kesama kokica, psiće koji nose džemperiće, velike ukrase sa nebeskog plafona...dok su mu u zenicama svetlele obojene iskrice sa ukrasa jelki. Nozdrve su mu se širile, da upiju što više mirisa onih kupastih peciva, kao dimnjaci, prelivenih čokoladom i seckanim bademom.
Zašto je osmeh tog dečaka iz mraka, zamračio mu sve one osmehe pod reflektorima? Sve one šarene slike? Sve one Deda Mrazeve na svetlećim kočijama, što pevaju jednu te istu pesmu i cerekaju se: ho, ho, ho!?
Možda zato što je osmeh tog dečaka jedini od svih, bio onaj pravi. Zapazio ga je, a da nije bio toga svestan. I zadržao se, kao da ga sada gleda. Da može, zaledio bi ga, da ga sačuva, zauvek. A bolje je da ga ne ledi, treba da ostane tako topao, kao malo sunce. Potražiće ga. Sići će u tu tamnu ulicu i pronaći ga. U nekoj hladnoj sobi, u podrumu, možda...

Pozva decembar vetar u pomoć, da pokupi neku jelku, sve sa ukrasima na njoj, otme autić iz ruku nezadovoljnog, razmaženog dečaka, koji plače za drugom igračkom, da sa tezge s džemperima svuče nekoliko, raznih boja, pregršt krofni s prelivima, bombone, nešto knjiga, sveske, blokove za crtanje, olovke u boji.
I - klikere. Šarene, staklene klikere.

Ponese sve to decembar sobom i osvetli mračnu slepu ulicu, koja prvi put u svom životu progleda.
Iz jednog dugačkog dvorošta, proviri baš onaj dečak. Pojaviše se za njim još puno dečaka i devojčica. Iz drugih mračnih ulaza.
Kada to vide, poruči decembar po vetru još lutaka, slatkiša, odeće...
I donese vetar.
Veselje mu je bilo samo gledati ih takve, čiste radosti.
Decembar se sasvim preselio među njih i odlučio da tu i ostane, sve do Nove Godine.
I druge mračne ulice su čule za tu čast i uvaženog gosta, pa su se protegle, da i one zahvate malo od te svetlosti. Decembar je pojačao svoje čari i proširio se i do njih. Svu periferiju grada je počastio.
A tek novogodišnja noć! Do tada se u tim krajevima, nikada takva još nije desila!

Decembar je otišao, kao što je i red da pođe.
Ali, ovog puta, otišao je pun utisaka i srećan, ostinski srećan, jer je znao da će prvi put, makon toliko godina, ostati upamćen.
Proći će još puno meseci, doći će i decembar naslednik, a svi će još pričati o njemu.

Ivana Đorđević
10. decembar 2024.godine
u Beogradu