Pod okupacijom

Nije prošlo ni mesec dana od kako je zakoračio u bračne vode, evo Mikice svog smrknutog na pragu roditelјske kuće. Znao je koliko nema smisla da se pred roditelјima pojavlјuje pokunjen, a koliko juče bio je zapeo da se ženi po svaku cenu, ali nije imao kud. Ko će da ga razume ako neće otac i majka; stariji su, iskusniji, mudriji. Trideset godina su u braku, sigurno će znati pametno da ga posavetuju.
Vrata mu je otvorio otac, majka je bila u komšiluku.
– Šta si se snuždio? Da se nije desilo kakvo zlo? Ostavila te Katica? – upitao ga je otac čim ga je ugledao.
– Nije – odgovorio je Mikica.
– Pa što si obesio nos?
– Eh, što? Ima razloga...
Kao u stara vremena, Mikica je skuvao kafu, a otac je izneo rakiju i meze, pa sedoše za sto.
Jadao se Mikica dobrih sat vremena, čak pustio i nekoliko suza. Nije on brak tako zamišlјao. Nema više žurki i gluvarenja, dangube po kafićima i kladionicama, subotom na pecanje, nedelјom na utakmicu... nego s posla pravac kući.
– A u kući sve po njenom, kao da sam pod okupacijom!
Otac ga je pažlјivo slušao, čini se, nimalo iznenađen. Kao da mu sve to već beše poznato.
– Sinko, sve su žene pomalo lude. Lude, kad ti kažem, a opet se bez njih ne može! I tu nam nema pomoći.
– Pa što mi to ranije nisi rekao?
– Šta da ti kažem? Znaš, sine, kad se jednog jutra probudiš kao drugi čovek, prevaspitan bezmalo kao da si promenio veru, shvatićeš koliko je tvoja ženica učinila za tebe i da je njena žrtva vredela truda. Slabići se razvedu, budale odustanu...
– A šta ja da radim?
– Šta da radiš? Vraćaj se tamo odakle si došao i snalazi se kako znaš i umeš, muško si!
– Eeeeeee! – negodovao je Mikica, ali videvši da otac neće da popusti, ustade i pođe ka vratima.
Teško uzdišući, otac ga isprati rečima:
– Idi tamo i bori se. I nemoj da mi lјutiš snajku!