Pogled kroz budućnost (prvi deo)

Zapravo, nisam stigla tamo gde sam se uputila, na godišnju smotru vina pod nazivom "Vinski šegrt", diveći se neverovatnoj maštovitosti organizatora, među kojima je bio i Markus (o njemu ću kasnije), da taj susret bude u ogromnom botaničkoj bašti, koja je podsećala na džunglu, jednu od retkih rezervata prirodne lepote koja je ostala na planeti zemlji.

Razmišljala sam o devojci, za čiju sudbinu sam slučajno saznala iz dosade, vrteći slike na dvoekranskom mobilnom, da je osuđena zbog preterane empatije prema drugima i da je tako hranila svoje telo, a i um izmišljenim lažima da joj je navodno stalo do drugih. Zastadoh. “Kakva glupost! Ovo je sigurno neka teška izmišljotina.”, pomislih, ali svejedno, scenario se neprekidno vrteo u mojoj glavi.

Tehnologija je odmakla daleko od dana kad sam još bila student  i završila za enologa. Legitiman način da se opijaš, a da ti niko ne sudi, jer je to bilo u opisu mog posla, slast i strast vina i mnogo čega drugog.  I tako me je 6G sistem odvukao tamo o čemu sam mislila, jer posle one neverovatne pandemije, mogle su se čitati misli, mada ne uvek i ne sve, samo one koje ugrožavaju postojeću egzistenciju.

Prolazeći kroz beskrajan niz hodnika, najzad sam završila u ogromnom amfiteatru, u koji sam ušla sa gornje strane, kroz niska vrata,  pritom gurnuvši par ljudi što su stajali na samom ulazu. Bilo mi je jasno da sam pogrešila, ali nisam mogla da se vratim. Rulja je skandirala neko ime, koje nisam razumela, dok me je ustalasana masa gurala ka prvim redovima, kad sam ugrabila jedino prazno mesto, metodom slučajnosti, opet posredstvom svog mozga, koji mi je neprekidno sugerisao: " Sedi, pašćeš, sedi, ima mesta za tebe". Naravno, opijena masom, u potpunosti sam zaboravila na godišnju smotru vina.

Amfitetar nije imao krov, služio je i kao sudnica, jer studenti više nisu išli na zajednička predavanja. Studirali su samo odabrani, jer neko mora i da radi fizičke poslove, dosta je u prošlosti bilo mladih sa završenim faksom, nesposobnih za život.

Ispred katedre je sedelo nekoliko uglednih ljudi,  ali ne iz ovog utvrđenog grada, opasanog zidinama. Oni su bili sudije iz jednog od megalopolisa, pozivani samo u iznimnim situacijama, kakva je bila ova.  Jedan od njih beše upečatljiv, barem meni. Možda zato, jer je šetao sa rukama na leđima dok su ostali sedeli. Smireno je gledao u narod, koji je galamio i pretio, odvojen od sudija  visokom prozirnom  ogradom. Sudija je imao dugu, prosedu kosu (znak iskusnih), sa po kojim pramenom boje mastila, pogled koji ubija, prilično mladoliko lice i metalni znak na ogrlici. Nije bilo čudno njegovo mladoliko lice, jer metode koje su koristili za podmlađivanje bile su prilično efikasne i skupe. Dejstvovale su posle dva do tri dana, ostavljajući trajni efekat na lice i telo, a o pogodnostima za zdravlje da i ne govorim. Naravno, to nije bilo namenjeno većini, jer su ostali, nepovlašćeni, imali status marve, a i sami sebe su smatrali nižim bićima. Većina ljudi je ovde živela kako se ranije živelo pre izuma struje. Čini mi se da me je prostrelio jednim pogledom, pa sam prestala da gledam u njega, ali bilo je nemoguće odlepiti pogled od takvog lika, pa sam gledala praveći se da zapravo ne gledam u njega.

Nedaleko od mesta gde sam sedela, bila je platforma koju je prekrivala ogromna kupa u vidu staklenog zvona, ali to zapravo nije bilo staklo. Pod njim je sedela osuđenica, prilično mirna.  Neobično lepa, redak primerak prirodne lepote, u beloj haljini, a uz to govorilo se i da ume da leči i čita nešto što su nazivali knjigama. Ti prastari spisi su postojali samo u bibliotekama megalopolisa, pa sam imala sreću da ih i ja vidim na jednoj od humanitarnih obilazaka zaostale kulture.

Žena je ili lepa, a glupa, smatrali su, ili ružna, a vredna i dobra domaćica. Za brak su birane ove ružne, jer su one služile kao robinje, umele su sa decom i da rade po ceo dan, nikada se nisu bunile. Žene koje bi želele nešto drugačije da žive su podvrgnute krajnje nehumanim postupcima. Svo znanje i svest o sebi se brisalo iz svesti i podsvesti, ali se ipak nalazilo se u Matičnoj ćeliji grada, da bi se koristilo u neke druge stvrhe. Žene su se potom vraćale krotke i mirne, spremne da prihvate namenjenu sudbinu.

Na jedan potez ruke visokog muškarca, masa je zaćutala i on reče da jedan po jedan izlaze svedoci koji su imali dokaz o njenoj nebitnosti za ovu zajednicu, i da kažu koja su to njena nedela. Oni su bili veoma poslušnii, pa čim su čuli šta treba da urade, poređali su se i jedan po jedan izlazili pred sud, i govorili optužbe na njen račun.

Muškarci nisu smeli da je pogledaju, govorili su kako ih je zavodila, pisala pisma i navodila ih na greh, da je žele, a da je nemaju, da se pravila pametnom i da je, navodno, brinula kako im je. Onda su došle žene, one tek nisu imale milosti, govorile su da im je ona par puta spasila decu od davljenja u vodi, što sprečava prirodan tok života i smrti, da ih je lečila i da nije tražila novac, od raznih trava je pravila lekovite čajeve i masti, a najviše je smetalo to što se drznula da bude drugačija od ostalih žena.

- U čemu je njen greh? - upita dugokosi sudija - Koliko ja razumem, ona vam je pomagala? Zašto želite da kaznite ženu koja vam pomaže? -  pogledao je u narod kojem očigledno nije bilo bitno šta je ona činila za njih, i iz vike i galame se najzad iskristalisala jedna reč:

- KAZNA, KAZNA, KAZNA! – skandirali su - Kazna za ženu. Mora umreti!

U očima im je sijala zavist i zloba, želeli su njenu smrt, samo zato što je bila bolja od njih!

- Kakav primitivizam! – uhvatila sam reči sudije, koji je zapravo bio okrenut ka drugim glavešinama. Samo jedan letimičan smešak je proleteo njegovim lice, i nekako sam znala šta će uraditi.

- nastaviće se –