Pogled sa prozora

Danas će svi preslušavati I kačiti po mreži “Pada prvi sneg”, stavljati slike  zavejanih I neočišćenih ulica, decu kako se sankaju u nekim drugim zemljama, gde sneg pada kada mu je vreme, ali svi rade svoj posao na vreme, pa nema padova, sudara I lomova, bar ne u meri koja se kod nas meri minutima.

Ja sedim za svojim pisaćim stolom I gledam kroz prozor.  Razmišljam o tebi. Opet si me po ne znam koji put povredio. Odlazeći I nehajno govoreći o Karibima na koje se spremaš. Naravno, bez mene.Sa druge strane stakla zima je  tiša nego što zaista jeste. Prozorsko okno pretvara hladnoću u prizor, a zvuke u slutnju. Ovog zimskog dana moj pogled sa prozora liči na zadržani dah: udah - sve usporava, brojim do 5, držim dah punih pluća, ubijam viruse I loše misli, deluje mi da se  snizio ton stvarnosti, I onda izdah. Olakšanja. Otpuštam ružne misli, dela nikada I ne činim,bar ne svesno,  sedim I gledam.

Sneg pada bez žurbe, sitan i istrajan, kao da  želi da umiri i prostor I mene.  Krovovi postaju beli poput moje kose, ogoljeno  drveće   dostojanstveno je u svojoj iskrenosti. Nigde  lišća da sakrije istinu – samo grane, linije koje crtaju hladan vazduh. Ulica u mom parkiću deluje  šire, retki prolaznici šetaju pse  oprezno, ostavljajući tragove koji su govorili umesto njih.

Posmatrajući, shvatam da zima ne skriva, već otkriva. Obrise, ritam koraka, lepotu praznine, smiraj tišine. U tom pogledu sa prozora svedočim I sopstvenom čekanju: da se nešto pokrene, da se dan prelomi, da se u tišini pojavi smisao.

U kući  je prijatno toplo, čaj dodatno popravlja osećaj, zima  ima prednost – nudi jasnoću. Prozorsko staklo  je granica između sveta koji deluje i sveta koji misli. Dok  gledam kroz prozor, čini mi se da  vreme stoji, da svaki pad pahulje ima svoju težinu i značenje. Nema suvišnog pokreta, nema objašnjavanja – sve je svedeno na suštinu.

Zimski dan viđen sa prozora uči me strpljenju. Uči  da hladnoća ne mora da bude neprijatelj, već prilika da se stvari vide jasnije. I dok čekam veče,  znam da će sneg prekriti tragove, ali neće izbrisati misli koje su se tog dana, tiho i sigurno, slegle u meni.

Definitivno zatvaram tu stranicu. Karibi nisu za mene. Kao ni ti.  

Autor Slađana Belko