Pogrešan san

- Zašto si zaspala snom koji nije tvoj? Iz takvih je buđenje bolno. Morao sam da te razbolim. Povredio sam te da bih ti zalečio ranu koju si sebi nanela. Razbio sam te u komade da bih te sastavio ponovo. Sad si opet cela. Izvini ako te je moj šamar zaboleo, ali drukčije nisam mogao da te probudim iz pogrešnog sna.

- Nije zaboleo šamar koliko je bolna java. Pusti me da spavam! Zar ne vidiš da su svi zaspali?

- Sunce nije i čeka da otvoriš oči i pogledaš u svetlost.

- Taj bi me pogled oslepeo.

- I treba! Ostani budna, ali slepa za sve što se oko tebe dešava i što oči ne žele da gledaju.

- Oči ne biraju šta vide.

- Tačno! Srce bira, a ti si ga poklonila pogrešnom snu i kuca grešne reči. Moraću da mu naredim da uspori ritam.

- Nisu reči grešne nego sam ja. Pusti me da spavam!

- Ako opet zaspiš jedna zvezda će pasti s neba i više neće da sija.

- Briga me za sjaj u ovoj ljudskoj bedi.

- Uzalud te budim!

- Da, jer ako ostanem budna moraćeš da mi odsečeš ruke da više ne pišu. Zato me bolje pusti da spavam.

(inspirisano pesmom „Uzalud je budim“, Branka Miljkovića)