Pogrešan utisak

Kupio je jednokratnu kartu za mesto u koje nije nikad bio. Devojka sa šaltera ga odmeri i dade mu kartu za neki gradić na istoku Srbije. Zamahnu dugom kosom, da bi primetio njene talasaste lokne, ali on je ne pogleda.  Čovek u post(zreloj) fazi života, prosto umoran od života, dade joj novčanice,  koje izvuče zgužvane iz zadnjeg džepa farmerki. Delovao je po malo zapušteno i umorno. Mlada šalteruša je trepnula par puta dugim trepavicama, koje su njemu izgledala kao krila  ogromnih ptica koje je gledao na jednom od onih kanala sa životinjama.

- Izvolite.- reče ona, ustajući, kao da nešto očekuje da joj kaže. Volela je starije muškarce, a ovaj joj beše jako simpatičan, iako je po njenom mišljenju možda malo trapav i pijan. No, čovek ne obrati pažnju na nju, pa ona sede, pomalo uvređeno, dok je on odlazio na peron.

Seo je do prozora, zagrlivši ranac, osetivši olakšanje kada je autobus krenuo. Do tačke krajnjeg pucanja, dovela ga je, naravno,  žena. Više nije mogao da sluša njen piskutav glasić, dok se neprekidno žali na njega, na državu, svet. Njegov osetljiv slušni aparat je merio vrlo visoku zvučnu frekvenciju, koja ga je činila tromim i uspavanim. Nikada nije radila, pa je veštinu zvocanja usavršila do tančina, a on je želeo da se tom jednom zvocavom i džangrizavom stvoru koja mu od rane zore do večernjih sati zanoveta, osveti.  Da situacija bude još gora, ona je noću tako glasno hrkala, kao da je drvoseča sa električnom testerom, da je komšinica koja živi iznad njih, lupala nekakvom metlom ili bogtepita šta je našla po parketu, pa je ujutru išao na posao zakrvavljenih očiju od nespavanja.  On je miran čovek, smetala mu je galama.  Buka je postajala sve jača, svakim danom, posle tridesetogodišnje torture morao je pobeći, samo da je ne gleda. Ljubav se davno istopila među njima, ustupajući mesto rutini i navikama.

- Tvoje hrkanje me izluđuje. I plus - tvoje zvocanje. Što si se udala za mene? Ako ti je trebao otirač, mogao sam da ti ga kupim.- rekao je, iznenada osetivši tikove, što je izgledalo kao da namiguje nekom.  Žena ga je gledala iznenađeno, šta bulazni ovaj,  pa žene nikad ne hrču. Kakva budala? Ona da hrče, svašta. Otirač, da! Lako je sve svaliti na nju.

 Umoran, podigao je oči ka njoj i rekao da će od sutra naći novi stan. Samo toliko, na šta je ona počela ružno da se cereka, što je prelazilo u histeričan smeh. Odmahnula je rukom, ne verujući da je uopšte sposoban da živi bez nje. Čuo je njen smeh iz druge sobe, čekajući da gospođa zaspi.  Spakovao je par majica, trenerku, pribor za ličnu higijenu i dokumenta i sav keš što je imao. "Sad ćeš ti da vidiš ko nije sposoban.", mislio je.

Čim se našao u busu,  negde na drugom kilometru je zaspao tako čvrsto, oslonivši glavu na prozorsko okno. Uobičajena buka nije mu smetala. Probudio se nakon dva sata, osetivši se preporođeno.  Popravi kosu i primeti stariju ženu, koja je stajala kao da nema gde da sedne, netremice ga gledajući. Klimnu joj glavom, ali to je izgledalo kao da joj je namignuo, na šta ona širom otvori oči, pomalo iznenađeno i već bi rešena na jedan mali, bezazleni flert. Došla je do njega, želeći da hoda zavodljivo, što joj nije dozvoljavala težina, te izgledaše smešno. Otpoče sa njim beznačajnu konverzaciju, napućivši svoje usne, pomislivši da je još dosta ostalo od nekadašnje lepote, čim joj čovek namiguje.

Oko nje se širio miris farbe za kosu, što je njemu smetalo, ali ne reče ništa, nadajući se da će ona otići, I prekinuti svoj monolog.

- Izvinite gospođo, nije mi do priče. - prekide je, pri čemu mu ona kao nehotice dodirnu koleno.

- Razumem vas.- reče mu saučesnički.  Pritom, ona manikiranim prstima  dodirnu plavu naušnicu na levom uvetu, namignuvši mu. To je bio znak da joj se dopada. On se ponadao da nije dobro video i da mu nije namigla. Uskoro su stigli. Dok su putnici izlazili, ona ponovo baci pogled na njega spuštajući naočare, napućivši usne. Samo mu je još to trebalo.

Nepoznati grad mu se u trenu učini poznat. Šetao je okolo, pa svrati u jednu otvorenu kafanu da nešto pojede. Upita šankera da li ovde neko izdaje stan. Mladić ga uputi gde da ide. Ubrzo naiđe na divnu kuću, sa povelikim tremom i baštom punom voća i cveća. Pokuca na vrata. Otvori mu visoki, stariji gospodin sa kojim se mlako rukova, i propusti ga da uđe. U zadnjem delu kuće, beše namešteno za postanara, mala sobica, kuhinja i kupatilo. Idealno. - Uzimam.- reče.

- Veoma mi je drago.- reče usiljeno čovek,- Ako želite da popijemo zajedno kafu, da se dogovorimo oko plaćanja.

Seli su u prijatan dnevni boravak. Čovek donese i rakiju da učvrste poznanstvo, a kafu je donela njegova žena.

- Oh, pa to ste vi!? - reče žena, piskutavim glasom koji ga podseti  na nekoga.U autobusu je govorila šapatom, da je ostali ne bi čuli. - Tajnoviti čovek iz autobusa. Znaš dušo, rekla sam ti.- i onda ona započinje svoju priču, i to traje i traje. 

"Bože, postoji li neka žena na ovom svetu koja ne priča non-stop." - pomisli.

- Izvinite, ako bih mogao da legnem, put me je zamorio, a imam i glavobolju.- reče im.

Najzad tišina i mir u sobi, prekinuta jedino cvrkutom ptica. Zaspao je brzo. Sledećeg jutra začuo je piskutavi glas:- Od mene nećeš pobeći nikada, zapamti nikada! - naglo je ustao iz kreveta, kad primeti da nije u svojoj kući. Dobro je, žena nije govorila njemu. Stavio je ruke pod glavu. Tišina i mir, samo je to tražio. Neko pokuca. - Da?- i ne čekajući odgovor, ona ulazi u sobu: - Muž je otišao da kupi nešto. Sami smo!- zaključavala je vrata, oslonjena na njih.

- Gospođo, mislim da ste stekli pogrešan utisak.- pokuša da joj objasni.- Ovo je sve greška. Vi ste stariji…mislim da to nije to dobro.- pokušao je da joj objasni, dok mu je oko igralo.

- Ne bih baš rekla, možda ne verujete u sudbinu, došli ste ovamo da biste mene našli. Uostalom, namigivali ste mi, kako to čovek drugačije da shvati.

- Ma dajte. Od jedne veštice do druge, nisam toliko lud! Isti ste kao moja žena. Pobegao sam od nje.- možda i nije, možda se njegova žena pretvorila u babu iz busa. Osetio je ponovo neopisivi umor.

- Slušaj ti, bićeš moj, pre ili kasnije, zapamti to, ovakva žena se ne odbija! - reče i tresnu vratima po izlasku.

Kad se kuća utišala, on spakova svoje stvari i izađe. Kako pobeći i gde?

U centru grada pročita oglas,okačen na banderu. “Traži se čoban za čuvanje ovaca. Za sve informacije pozvati ovaj broj…”  - Pa da, to je rešenje. Najzad sloboda, nema žena! - i oko mu poče igrati od silne radosti.