Pohota i laž (drugi deo)

Dok je Branko smišljao završne taktove plesa, koji će odigrati sa svojom komšinicom, u iznenadnu posetu dolazi njegova ćerka, želeći da mu preda neku zaostalu dokumentaciju. Dugo je zvonila, ne želeći da se vrati neobavljenog posla , cupkala nervozno, kad se iznenada otvoriše susedna vrata, i iz stana proviri Dijana.

- Čula sam buku, pa sam zato…- započe. Već joj beše neprijatno.

- Izvinite, mislila sam da je tu. Ja sam Jasmina, Brankova ćerka. Moj otac nije kod kuće, očigledno. – pričala je brzo, gutajući po koje slovo - Jel biste možda mogli da mu predate ova dokumenta?- upita je, naglo stade da priča, kao da osluškuje korake. Dijana reče svakako, ali se u trenu predomisli, jer joj se pričljivost žene učini, začudo, prihvatljivom , pa je čak i pozove na kafu, nadajući se da bi tako mogla rešiti neprijatnu situaciju, između nje i Branka, koja se otimala kontroli.

Jasmina odmah zapazi njen izgled i držanje, ne mogavši da se otrgne utisku, da podseća na njenu majku, kad je bila mlada. Kuvajući kafu, Dijana ostavi novu poznanicu da razgleda dnevnu sobu punu slika i sobnog bilja. Predomišljala se da li da kaže za Brankovu nasrtljivost, ali šta može njegova ćerka da učini povodom toga, možda bi se i zastideo...a šta ako je ona kriva!

Pa ipak je iznenadi Jasminino pitanje: - Da te pitam nešto...moj otac, znaš...ponekad je nasrtljiv...

- Uh, jeste! Plašila sam se tvoje reakcije, da bi ga branila.- Jasmina uzdahnu i pripali tanku, elegantnu cigaretu, nudeći  Dijanu.

- Znam za to očevo ponašanje. Oduvek je bio takav. Stalno se nabacuje i flertuje sa ženama, neke su to volele, jer im se činilo da na taj način ne varaju muža. I to ajde sada, ali  bio je takav i dok je majka bila živa! 

Dijana se umalo ne zagrcnu, popivši gutljaj kafe.

- Nije moguće!!- uzviknu - Pa, on mi stalno priča o svojoj ženi, pokazao mi je njene slike i...i... Da, rekao je da je ona na selu kod svoje majke. Nisam ni pomislila da nije živa! – rekavši to, oseti kao neko sažaljenje prema njemu, ali to beše samo nakratko.

- Ma, nisi ti kriva. To mu je kao neki alibi! - reče, lupkajući prstima po stolu - Žene obično padnu na tu priču, pa ga sažaljevaju, ali više nije mlad. Nije neki parajlija, pa to izgleda ružno, jer on nema granica. Šta da ti kažem? Zato slabo dolazim. Nikad me ne pita ni kako sam, ni šta radim, za unuke ga nije briga.

Prodoran zvuk zvona na vratima ih uplaši i Dijana požuri da otvori vrata. Pred njom je stajao Branko, prebledeo, zadihan.

- Rekla si joj. - reče ćerki s vrata, odgurnu Dijanu i uđe unutra. Seo je. - Reko mi Mića da si došla. Zašto si rekla? Zašto si dolazila? Nikada ne dolaziš, zašto sad?!  Ti ne znaš kako boli usamljenost, nemaš pojma, a sve one...one...druge...žene... Nisu mi davale šansu, nikakvu, nikada. Ja svoju ženu nemam već petneestak godina, jel si sad srećna? Jesi li? - izgovori u dahu, teško dišući. Zatraži vode.

- Oduvek si bila bez razumevanja za mene. Želeo sam da makar…da makar doživim strast, kad je ljubav prošla...razumeš?! Ne, ne... -  odmahivao je rukom - Ti to ne možeš razumeti, sva si na majku. Dok sam bio mlađi, htele su me, bilo je lako, sve je lakše kad si mlad...I taman sam mislio da sa ovom Dijanom mogu biti voljen, jer me je izazivala i mamila, a ja budala verovao sam... Sramota! Davati čoveku lažnu nadu  je isto kao da prosjaku pokažeš hleb, jedeš pred njim, a njemu ne daš ništa. E, pa, takve su žene!

- Kakvu lažnu nadu? To nije tačno! - prasnu Dijana - Ništa ja tebi nisam rekla, baš ništa. Bila sam ljubazna prema tebi, samo toliko. Jel sam ti nešto obećala? Rekla da te volim...?

- Nisi ti govorila. Tvoje oči su mi rekle da me želiš!! - naglasio je. 

- Neću više da te slušam, oče! Tata...! Razumeš... Ja sam ti ćerka, zaboga. Imaj malo milosti. Rekla sam ti milion puta, ostavi se žena, ili nadju neku svojih godina.

-  Zašto? Zato jer me se stidiš...rođenog oca. - odmahivao je glavom, ne obazirući se na njena preklinjanja da ćuti.-  Nisi razumela tu moju žudnju, kao Irving što bi rekao "Žudnja za životom." Kad  umrem, ja kad umrem...biće ti lakše! Šta je sramotno u tome što voliš.. što žudiš za nekim… Kad nemaš više želja, mrtav si čovek!

- To je pohota, požuda, to što ti osećaš, to nije ljubav! - ponovo se oglasila Dijana, gledajući ga pravo u oči -  Mogu ćerka da ti budem!

- Pa šta onda, pa šta...i to je vrsta ljubavi. Nema ljubavi bez strasti. Pa nisam ja monah, da te volim platonski...živ sam čovek, takav sam, ubijte me...a tebe, Dijana, tebe sam voleo, posebno! Ti si sve ono što... - zastao je, mašući rukom, pa je spusti na koleno - Ne babe, one više nisu žene, ženske, nisu tigrice, nisu.. da ti nisi mahala repom, ja te ne bih ni pogledao. A ovako, poverovao sam da i ti mene želiš isto tako. - završio je skrušeno. Jedva je disao, pao bi da nije sedeo. To njegova ćerka i ne primeti, jer je bil na ivici živaca. Zar da ona crveni zbog oca, kao da je pubertetlija?!

- DOSTA! Dobro je ipak što mama nije živa. Ja jesam odrasla, ćale, ali to je previše za moje uši. Previše! - izletela je iz stana, plačući... Dijana je želela nešto da kaže, ali zanemela je pred porodičnom dramom, u kojoj se osećala kao krivac, iako to nije bila.

- Ostali smo sami, golubice. Sad ću ti ja pokazati šta je pohota! Požuda...  - ustao je, gledajući je krvnički, da bi iznenada prebledeo i stropoštao se na pod.

****

Dve nedelje kasnije, dolazi kući potišten. Imao je srčani napad. Dijana je brzo pozvala hitnu pomoć i spasila ga... Umesto zahvalnosti, oseća odbojnost prema njoj, pita se gde je ona.

- Zašto je pobegla?

- Nije pobegla, odselila se. – odgovara mu kći - Rekla sam ti sto puta. Ne budi takav licemer, kao ne znaš što je otišla...dogovorila sam se sa gerantološkom sestrom, svaki dan će te obilaziti, kuvati, kupovati namirnice, i ja ću dolaziti. A tvoje poređenje sa prosjakom i hlebom, zaista je…mislim da nemam reči.- govorila je brzo, sređujući mu stvari. Branko je naprotiv gledao mrzovoljno.

- Je l’ ta sestra barem zgodna? - upitao je razmišljajući o Dijani. Novembar je, ali je lepo, bez kiše.

- Šta će mi sestra? Mogu ja još sve sam. - reče odsutno. Sutradan je već izašao, kao da ništa nije bilo. Sa rukama u džepovima, šetao je,  zapazivši  da ima još zgodnih žena. Nasmešio se. Dok ih primećuje, još je živ! I vreme je bilo lepo, išlo mu je na ruku. Par žena mu se ljubazno nasmešilo. “Ima još nade, Ima!”, pomislio je.