Pokljucаle ptice godine, а ladolež i dalje cveta

Vrata je otvorio polako, da utvrdi čuje li još dobro, jer bi šarke na vratima trebalo da zaškripe. I škripa se, baš na sredini otvotenih vrata, po njegovoj proceni, čula.Taj prijateljski zvuk, koji pre nije podnosio, jer ga je podsećao na škripu invalidskih kolica njegove tetke, sada ga je ohrabrivao. Stupio je junački u mračan hodnik te visokospratnice. Nikada nije tačno znao koliko ima spratova zgrada u kojoj živi već jako dugo, bitno je da zna da je on na drugom. I taj drugi mu je previsok. Nije koristo lift, otkad je jednom, kad je nestalo struje, nekoliko sati proveo u toj kabini s napuklim ogledalom u koje nije smeo da pogleda, da se od svog straha ne bi prepao. Za sebe je mislio da već liči na "onostranog". I kao mlad, ne cenio mnogo svj bledunjavi izgled, mada se za to smatralo "gospodski".Tetka njegova, imala je svoj naziv - "sipljiv", kao, ne daj Bože, plućni bolesnik, "tuberan.
"Lift radi kad hoće." Te reči je čuo od komšinice sa trećeg sprata, kada se na sastanku stanara žalila na ceo spisak nedostataka zgrade. Bila je mnogo iznervirana, pa su joj ponudili čašu vode a zato i jednu "domaću". Mada, "domaća" je bila kao nafta na vatru. Požališe što su bili tako domaćinski nastrojeni. Nikada nije upoznao komšiluk. Nije im odlazio, nisu mu dolazili. Uvek je ostavljao uredan stan, koliko mu je snaga dozvoljavala, samo u slučaju da se ne probudi ili se oklizne na pločice u kupatilu i polomi kuk. Ova druga mogućnost mu je bila mrskija pri takvim pomislima. Voleo bi da ne vidi kako neki stranci tumaraju među njegovim stvarima, skromnim, ali zato, bar urednim. A i nije ih puno ni imao. I žena bi mu bila takva, da ju je, kojim slučajem imao. Nikada nije okusio bračnu zajednicu, a s tim, ni bračnu čorbu. Sve je sam sebi spremao. Samac. Nije to bio po svom opredeljenju. Tako se ispostavilo. Neke titule dođu čoveku pred svršen čin, pa ti tako nepozvane, hteo ili ne, okače lentu, na kojoj piše tvoje dostignuće, velikim, zlatnim slovima. Mada je on ovu svoju traku vukao još od davnih godina, kada se još nije moglo naslutiti da mu je predodređena, baš za njega šivena. Kao prst prokazanja mu je bila tetkina reč, ta kratka, a tako proročka. Reč, kao tifus, "neženja", kao beleg, kao značka na reveru, za one nesposobne za život, pa kao takvi, i za ženu kraj sebe, a još i gore, moglo je ispasti da je on neki bonvivan, što on to po svom sastavu nije mogao biti, pa je za njega moglo važiti i tumačenje ženomrzac, što sigurno nije bio, niti je to moglo biti. Kao i nazivi, ni sam život, ni on mu nije bio naklonjen, samo što mu to niko nije uzimao za opravdanje. Ostrvio se na njega, smejao u brk, baš kao i ljudi. A on se nije ljutio na njega. Šta će, njegov je, drugi nije imao. Nije ga birao, baš kao ni krompir na pijaci. Uvek uzme i stavi u mrežicu onaj koji je dohvatio. Radio je dugo, taman da tu mladost ostavi, u fabrici tekstila. Jednom su ga izabrali za šefa smene. Zadatak mu je bio da nadgleda radnike za mašinama. Da bude gonič, zapravo. Jedna radnica, na kratkoj pauzi, dugo se zadržala, što je bilo neuobičajeno za nju, jer je bila radnica za primer svima kako se radi na normu, bila je heroj smene. Tražio ju je svuda, a nikom nije hteo da javi da nije na radnom mestu. Jedino ju je njena prazna mašina odavala, a druge radnice, kraj njenog mesta, mogle su je odati, ali, one su jurile svoju normu. I našao je, u ženskom toaletu, ispod rešetke od visokog, uskog prozora, obešenu radnicu - heroja, rolnom balon - platna, koji je bio namenjen za manžetne na rukavima nove kolekcije mantila.
Dao je otkaz na mesto šefa, ali mu rekoše da to ne ide tako. Ko je još video da u socijalizmu, pa još u radničkom samoupravljanju, radnik daje sam sebi otkaz?! Nije samoupravljanje to, da se samootpustiš, već samo da upravljaš sobom i drugima, kada ti se kaže. A ako nećeš, oni iznad tebe, "samouprave" te tamo gde ti je mesto, a u njegovom slučaju, van posla.
Već je bio u trećoj ulici nizbrdo. I već se pitao kako će posle uzbrdo. Trebalo je da kupi semenke, za sebe, koje su ga podsećale na doba kada ih je i sam prodavao ispred bioskopa. Teško je nalazio svoje mesto pored lokalnih mangupa, uglavnom tapkaroša i šibicara. Čak su i njemu, tapkaroši, uspevali da prodaju kartu, pa bi gledao filmove, sve sa semenkama, koje nije mogao unutra da prodaje, jer je u poslednji čas ulazio, baš kada film počinje. A što je voleo filmove! Tu je, u toj polumračnoj sali, živeo sve živote koje u svom nije mogao. Da, kupiće semenke, kiselo mleko, slatko mleko, keks pločice i zamoliće onaj hleb od juče, u pekari, za njegove golubove. Nije hteo da se pretovari, a nije ni imao mnogo čime, jer je druga polovina meseca, a od penzije mu je ostalo toliko, da se plašio da pogleda u novčanik. Mogao je on da proda taj stan koji mu je ostavila tetka, sve sa titulom večitog neženje, kao da ga je uzela pod rentu, za svoju tvrdokornu starost, pa mu se od njene i sopstvena zgadila, i pre vremena, još od ranih srednjih godina. Mogao bi da ga proda i kupi garsonjeru, sobičak, jer ni ovaj nije puno veći, pa da od ostatka malo lakše odživi ovaj život, van bioskopskog platna. Ali, osećao je da je nesposoban za to. Tetka je bila u pravu. Morala je biti. Za sve je morala biti u pravu, sve i sja. Ipak ga je ona uzela kao dete, da živi sa njom, u veiikom gradu, da nejakog dečaka skloni od zemljanih radova. Sve mu je pružila. I devojku mu je čak našla. Ali, ta devojka je pobegla za nekog mangupa na crvenoj "vespi". "Ljubav i moda" su "harali" tada, kako u filmu, tako i širom beogradskih ulica. Našla mu je tetka posle i drugu, ali ona, ta devojka, još nije našla sebe. Htela je, pričala mu je, dok su šetali tašmajdanskim parkom, da se zamonaši, što je u to doba petokraka bilo prilično retko i moglo je značiti samo veliku posvećenost veri. On ju je samo pustio, nije je više čekao za šetnje Tašmajdanom, a i ona se nije više pojavila, što je utvrdio tako, jer se krio iza grmlja, ne bi li je možda ugledao. Dugo je zatim, mislio o njoj, zamišljao je kao monahinju, u dugačkoj odori.
Sve dok je jednog dana nije sreo dok je sa mužem pod ruku, gurala kolica s mali , tek rođenim sinom, dok je ćerkica, mlatarajuči svojim dražesnim kikicama, trčkarala u krug oko njih. I to na Tašmajdanu, na istoj onoj stazi, na kojoj mu je rekla da se predaje Bogu.

Bilo je već jedanaest pre podne kada se vratio. Najpre je naseckao na sitno golubovima hleb, mahnuo im rukom da im je stigao ručak, pa prosipao dole, šaku po šaku, da padnu na beton tako, da koji komadić ne zaluta na sims prozora ispod njegovog. A onda se oslonio ramenom o ram prozora i dugo ih posmatrao kako zoblju, kao da se sam hrani. Pogled mu se uvek zadržavao na jednom prozoru preko puta, s druge strane dvorišta, koji je pripadao drugoj zgradi. Na simsu tog prozora, sa uvek malo razmaknutom belom zavesom, bila je saksija s cvetovina žute boje. Nekada je mogao da vidi malu ruku koja ga zaliva, a dešavalo se da ugleda i lice, jedne žene, malo mlađe od njega. Vid ga nije više mnogo služio, ali mu se činilo da joj je uvek neki plašljivi, ali blagi osmeh titrao na licu i da je i ona njega gledala. Došlo mu je, jednom, da joj mahne, ali se suzdržao. Ipak, učini mu se da je mahnula ona njemu, mada nije mogao to da tvrdi. Žuti cvetovi su bili, otkada je na taj prozor obratio pažnju, njegova svakodnevna doza lepote. Bar jednom dnevno da ih vidi, njemu je dan već bio ispunjen. Dok su golubovi kljuckali svoj obrok, on je gledao u belu zavesu, da li se slučajno, a možda i namerno, pomerila. Ako i nije, i sutra postoji. Novo iščekivanje za novi dan. Čak je osećao radost u tome, takoreći , mladalačku. Činilo mu se da će se desiti nešto veliko. Kao kada sedneš pred veliko platno u mraku sale bioskopa i čekaš da se pojavi svetlo i - počne film.

I sledećeg dana je izašao. Uz očekivanu škripu vrata. A onda, neočekivano, otvoriše se vrata preko puta, iza kojih izađe mlada žena s kreštavim šapatom, kao u starice: "Što ne podmažete ta vrata!? Pas od komšinice pored laje kad god izlazite, baš kad uspavam dete!"
Morala je da mu ponovi sve to, ovog puta, glasno, ne šapatom, jer je ništa nije čuo, a još manje razumeo.
"Da, da, odmah ću." I vrati se u stan da nađe mašinsko ulje i podmaže bravu. Mada, nikada nije voleo da se vraća u kuću kada je već prešao prag. Tetka mu je uvek govorila da to donosi nesreću. Ako ne baš nesreću, ali ono, bar baksuz, Uglavnom, ništa dobro. Ipak je to učinio. A i šta bi drugo mogao... Tu je dete, tu je i pas koji laje... A on nikada nije čuo ni jedno ni drugo. "Ah, šta se može, šta se može..." ponovio je više puta i uradio što se mora. Sada, bar on, škripu vrata nije čuo.
Sišao je do prizemlja i pošao na ulicu. Cilj za to jutro su mu bile cvećara i pekara. Cvećara, za džak zemlje i neko cveće, da ga posadi. Tetka nije obožavala cveće, ali to je bilo više zato jer nije htela dodatnu obavezu, kao da je cveće mačka ili pas, a i "vabilo" je komarce i druge "isente", kako je govoila. Jer, govorila je onako kako je provincijalka, sa tri razreda škole, ali s puno veštine pri spremanju jela za socijalističku gospodu u svoje zlatno vreme, svoje prodornosti i oštroumnosti, naučila da govori, najbolje što se može. I bila je ponosna na to. Drugi zadatak, nakon cvećare, bila mu je pekara, za golubove, kao i inače. Kod jedne nezainteresovane cvećarke, ili je bar on mnogo očekivao od nje, s obzirom da starac kupuje cveće, a to nije uobičajena pojava, kupio je manji džak zemlje, ipak, njemu i dalje, težak. A odabrao je saksiju s crvenim cvećem. Nije zapamtio naziv, koji je cvećarka, na njegovo pitanje promrljala, ali su mu se krupni cvetovi veoma svideli. Naročito zato što su u sredini imali veliki žuti tučak. I pošao je, laganim hodom, koji mu ništa manji dah zbog toga nije uzimao, jer je uzbrdica bila neumoljiva, čak i bez tereta. Podigao je do brade džak zemlje, jer ga je, da mu bude lakše, nosio u naručju.
Prelazeći ulicu, jedan nestrpljivi vozač, koji je, čim se zeleno za vozače upalilo, naglo krenuo, ne želeći da procenjuje mogućnosti starca koji nosi džak zemlje, iako mu je propis to nalagao, ako već nije imao obzira. Vozači, naročito oni bahati, imaju percepciju sveta iza svog volana, iz svoje skupe kabine na točkovima i misle da sve treba da se kreće njihovom brzinom. Mačke, golubovi, psi, deca, pa i starci.
Da li zato što ne čuje dobro, da li zato što priroda ne dozvoli da se čuje onaj, suviše surovi trenutak sopstvenog stradanja, kao kada se pred filmskim platnom zatvore oči na scene užasa, on nije čuo čak ni tu blisku, zakasnelu škripu točkova, a ni lomljavinu sopstvenih kostiju. Samo je video zemlju, rasutu po trotoaru, onu, sa koje ga je tetka sklonila, da se u životu ne muči. I video je dva crvena cveta, sa žutim u sredini, takve iste žute, kao na onom lepom prozoru preko puta, iza koga se krije najnežniji osmeh, o kakvom je celog života sanjao i zamišljao na bioskopskim platnima. A golubovi... Ovog jutra kasni sa njihovim obrokom...

Dugo je izvirivala iza zavese... A onda, trećeg dana, sasvim je razgrnu i otvori širom svoj prozor. Dugo je tako posmatrala i tražila pogledom svaku promenu, pojavu svetla, senki, barem ičega, u prozoru preko puta. Dugo...
A golubovi su se na tom zanemelom prozoru sve više skupljali i gugutali. Čudom su se čudili. Nisu znali, nisu mogli nikada da zamisle, da i to može biti, da nema više sa tog prozora njima ručka, nema onog blagog lica starog čoveka i njegovog glasa, koji im tepa, dok oni bezbrižno kljuckaju, jer znaju da će tako biti i sledećeg jutra.

Jedna druga ruka, mala, sa prozora preko puta, gde je bilo divnog, žutog cveća, ponudila im je ručak od hleba. I prihvatili su. Kako ne bi?! A ko ne bi?! I tako, sletali su na taj prozor i narednih jutara.
A po navici, nakon ručka, znali su malo da odremaju na onom simsu preko puta, gde je neko hteo da posadi crveno cveće.
Kažu da je par golubova tu, u ćošku, svilo gnezdo.

Ivana Đorđević
25.jun 2024. godine
u Beogradu