Ponedeljak (drugi deo)

U kafeu „Karver“, kao i obično u to doba dana, tražio se sto više, ali Jaca i Rahela prve uočiše par koji je upravo bio oslobodio mesto u ćošku, podalje od šanka, pa odahnuše, neće morati da se dovikuju i nadvikuju kao da su na utakmici. Ali grdno su se prevarile, ako su i pomislile da će ostati neprimećene. Dva para drskih muških očiju, s drugog kraja lokala, zevala su neizmenično u jednu, pa u drugu i svlačila ih pogledom.

Glupe voajerčine bez imalo šlifa, a izigravaju neke frajere  – konstatovale su pa pređoše na stvar.

– … Eto, Jaco, sad znaš sve šta je bilo, a u naznakama i ponešto od onog što će biti. A ti me bar znaš kakva sam, da kod mene nema nazad i da će biti onako kako sam zacrtala, ili me neće biti...

Jaca je sumnjičavo vrtela glavom kao da joj se nimalo nije dopalo to što je čula, ili je pak imala rezervu prema onome što namareva njena prijateljica. Kao da se pribojavala da ona ne doživi još jedno gorko razočaranje, još jednu katastrofu.

– Jeste, draga, kad bi sve išlo kao po loju, a stvari obično ne idu onako kako mi priželjkujemo. A, koliko vidim, u vašoj priči od početka nešto škripi, zar ne? Zašto misliš da će nadalje sve biti kao u bajci?

– To sam ti već objasnila. Baš zato što škrpi, kao što ti kažeš, stvar treba malo pogurati. Malo, ne previše, tek koliko da Maksu popuste kočnice. Imam osećaj da je sve to tako blizu, da nedostaje samo taj odlučujući korak i zato sam odlučila da ga ja napravim, pa šta bude. Uostalom, šta mogu da izgubim?

Jaca je i dalje sumnjičavo vrtela glavom.

– Radi kako hoćeš, ali ja ne mislim tako. Kakva ti je sad to ljubav na gurku? Jebeš ti takvu ljubav koja treba da se pogura. Ili ima hemije, ili je nema! Što se mene tiče, tu je početak i kraj svake muško-ženske priče.

– Hajde, ne budi nakraj srca. Posmatraj to ovako. On ima problem s kojim ne može sam da se izbori i ja sam tu da mu pomognem. Kakav bih ja bila čovek ako to ne pokušam? Gotovo sam sigurna, ako bismo zamenili uloge, da bi on razmišljao isto kao ja.

– Ne znam. Opet ti kažem, nisam sigurna da je to právi način. Neke stvari se jednostavno dese, ili se ne dese, tu nikakva pomagala ne pomažu. Bojim se da se samo zaluđuješ i da živiš u iluziji da se u vašem slučaju od ničega može izroditi nešto.

– Ali ja osećam da postoji to „nešto“ između nas, samo do toga treba doći, skriveno je i zaključano iza sedam brava i moja borba za to „nešto“ je možda jedini način. A ti to ne možeš da vidiš, samo zato što nisi tako dobro upoznala Maksa kao ja za ova dva dana. Jaco, kažem ti, on je takav tip muškarca, skroz zatvoren u svoju ljušturu, učauren, obitava u svom oklopu kao u nekom sefu koji treba otključati i izvesti ga odatle na svetlost dana, on nije od onih što se daju olako, ili što nose srce na dlanu. Tek kad ga spasem od njega samog, nas dvoje možemo da budemo ravnopravni, jedan na jedan, što se kaže, i da razmenjujemo hemiju.

– A ti, koliko vidim, živiš u uverenju da imaš ključ od tog sefa?

– Da, Jaco. Da to ne mislim, ne bih se ni upuštala u sve ovo. Moram najpre da doprem do njega, to je taj ključ o kome govorim. Da najpere dođem do njegove ogoljene muške suštine. Tek onda će moći nešto da se dogodi, bilo dobro, bilo loše. Ovo dosad bila je samo predigra, lagano zagrevanje.

Jaca slegnu ramenima i uzdahnu, a Rahela je pogleda začuđeno. Šta joj je zaboga? U redu je to što brine za mene, hvala joj, ali što mora ovoliko da mi zanoveta? Biće, šta će biti... A i šta bi mi bila alternativa, zašto mi to ne kaže?Da pustim da kod mene i Maksa ode sve niz reku, sad, kad sam takoreći na korak do cilja, pa nisam valjda blesava. Znam šta ću. Ako smesta ne prestane da mi popuje kao neka strina, ima da joj predložim da uhvatimo za ruke ona dva bilmeza tamo, što blenu u nas kao da nikad pičku nisu videli, i da ih odvedemo do prvog ćoška i da im tamo popušimo. 

– U redu, draga. Ali pre nego što se zaletiš da prođeš glavom kroz zid, razmisli još jednom. Možda je bolje da pokušaš nešto suptilnije i više ženski, umeš ti to, a od ovog što si namerila, najiskrenije ti kažem, hvata me jeza. Mislim da će pre da ti razbije glavu, nego što će, na kraju balade, da legne s tobom...

– Jaco!.. Šta ti ja sve vreme pričam?... Šta sam, do đavala, radila tamo dva dana? Taj sam film već gledala. Što sam bila pažljivija prema njemu, on je više bežao od mene! Kažem ti, ovo je jedini način da se nas dvoje konačno suočimo, bez ikakve zadrške i kalkulisanja, kao dva bića koja su sama na ovoj planeti i, kao takva, upućena jedno na drugo.

– Sudbino, ispuni se!

– Tako je, Jaco. Pa ko preživi, pričaće.

– Makar i razbijene glave?

– Neće biti razbijenih glavâ, videćeš.

– Okej, predajem se, draga. Ali, zar nešto slično nije bilo i sa Gavrom, sad mi baš nešto pade na pamet? Zar i vaš početak nije bio malo na gurku i kako se to završilo?

– Ma… Pusti Gavru. Njega je šejtan bio uzeo pod svoje, a ja sam bila slepica koja to nije videla na vreme. Maks je nešto sasvim drugo. Oni su kao nebo i zemlja.

– Dobro, kad ti tako kažeš. Nadem sa da ne grešiš. I Da ćeš sutra imati čime da se pohvališ.

– Ohooo, još kako. Videćeš.

– Znaš šta, kad malo bolje razmislim, hm, ko zna, možda bih i ja uradila isto da sam na tvom mestu. Naravno, pod uslovom da i ja tako odlepim za nekim.

– Bi, sigurno. U, jebote, koliko je ovo sati?

– Skoro će pet. A za kad ono reče da ste zakazali seks?

– U osam, Jaco. U osam. Ha, ha, iz tvojih usta u Maksove uši. A sad moram da brišem!

Pridigoše se, pa zaškripaše stolicama.

– Držim vam fige oboma!

– Hvala ti.

– Pošalji mi smeška kad stignete do obala Goe!

– Hoću. I to dva!

Tako se njihov razgovor završio. Istrčaše iz kafea kao da su nešto ostale dužne konobaru, cmoknuše se, pa otperjaše svaka na svoju stranu.

Odlomak iz romana „Do obala Goe”