Ponedeljak (prvi deo)

Kao devojčurak, pa i kasnije kao tinejdžer, Rahela je volela da sanjari u krevetu pre nego što ustane i osmehne se novom danu. A i sad, kao i sve spavalice, najviše  mrzi budilnik, taj mrski predmet žigosan u njenoj svesti kao najgora od svih sprava za mučenje koju je izmislilo čovečanstvo. I uopšte joj ne pada na pamet da menja tu svoju detinjastvu naviku, čak naprotiv, čini se da sve više uživa u tom jutarnjem sanjarenju.

Tog jutra, i pre nego što je odškrinula trepavice, muškarci (ko bi drugi?!) okupirali su njene misli.

Tako je to, Gavro, govno jedno muško. Kad malo bolje razmislim, nisi ni zaslužio ništa bolje od manastira; nisi  umeo da napraviš pravi izbor kad je trebalo, pa sad kleči tamo, moli se i okajavaj grehe. Ko te, da izvineš, jebe. Da si bio pametniji, kao što nisi, sve bi sad bilo drugačije. Ne bismo preživeli emotivnu Golgotu, ni ti, ni ja. Ni podsmeh drugih, ni njihov prezir, ni sažaljenje. Naša propast je bila tragikomična farsa na otvorenoj sceni. Ti najbolje znaš kako je to užasno glupo izgledalo i koliko smo nisako pali  u očima naših prijateljâ i poznanikâ. Na stranu to što neki bili i saučesnici u svemu tome, a neki svedoci onom što je usledilo. Gledali te kako kako toneš, podgrevali tvoju sujetu i pothranjivali tvoj jad. Gavro, govno jedno muško. Ćutiš. Nemaš šta da kažeš u svoju odbranu? Zato, mislim, možda je manastir právo mesto za tebe. Tu ćeš moći u miru i tišini da lupaš glavudžom o zid, sve dok neko ne popusti, zid ili ti, svejedno. Meni je bar svejedno, a ti vidi šta ćeš i kako ćeš dalje. Ova igra koju zovemo život nije nikakvo lutkarsko pozorište, već skupa, preskupa zabava, u kojoj se glupost i izdaja ne praštaju i gde ne prolaze tako bedne, moronske podvale. Ako imaš dobitak u rukama, pa se polakomiš i zaigraš na pogrešnu kartu, gubiš sve! Takva su pravila igre. Ako imaš nešto protiv, a ti to onda raspravi sa Onim gore, imaćeš kad. A ja ti od sveg srca preporučujem da i dalje voliš samoga sebe, sto puta, hiljadu puta više nego svoje bližnje. A ja – i to želim da znaš – ni za čim više ne žalim. Život me je opametio. Da, Gavro, ne žalim što nismo više zajedno. Ako nismo! Da je vredelo, potrajalo bi. Što pesnik reče: Ako smo pali, bili smo padu skloni. Zato sad živim život punim plućima i ne osvrćem se više za sobom. Ne zanima me šta drugi misle. Ako baš hoćeš da znaš – i neka to svi znaju – to što danas nameravam da uradim, sigurno nije najpohvalnija stvar na svetu, ali briga me. Prokleto dobro znam koliko to nije pošteno, ali zato jeste pametno. U ljubavi je sve dozvoljeno, zar ne? Sve osim izdaje i prevare! A ovo što hoću da uradim jeste nisko i podlo, ali, opet kažem, briga me, niko od toga neće trpeti nikakvu štetu, naprotiv, svi će biti na dobitku, odnosno i Maks i ja ćemo biti na dobitku, oboje pobednici, niko poražen, niko ponižen. I šta bi tu onda bio moj greh? Čega bih to trebalo da se stidim?... U svakom slučaju, ja sam spremna, i za poraz i za pobedu. Naročito za to da postanem njegova kraljica. Neka mi neko kaže jedan dobar razlog zašto bi trebalo da odustanem od svog nauma, poljubiću ga u oko, ali ne pada mi na pamet da povučem ručnu, osvojiću Maksa na moj način, a posle mogu i de me ošišaju do glave i da me oteraju u manastir, prihvatići to sa osmehom na usnama. Ko zna, možda tamo postanem svetica...

Ups... Jebote, vreme je za ustajenje!

Trči, Rahela, da na vreme zakasniš onih tvojih, uobičajenih akademskih petnaestak minuta...

Kada je Rahela oko pola deset stigla na posao, kao da se samo na nju bilo čekalo, sjatio se oko nje čitav ženski deo redakcije: Ana, Kristina, Nataša, Danijela, Zorana, Tina, njena Jaca, razume se, koja joj je donela kafu i ceđeni sok od narandže. Načičkale su se oko njenog stola kao đačići,  jedva čekajući da čuju kako su se ona i Maks proveli na zadatku. Svejedna pitajući se nisu li se možda tamo posvađali, može biti i potukli zbog neke glupave sitnice, pa sad ne govore, ili ih je, može biti, ponela strast, pa nisu silazili jedno s drugog dok im uši ne pomodre.

Zli jezici bi rekli da toliko žara nije viđeno na njihovom „trač partiju“ još od pre neku godinu kada je čistačica Mica, koja je simpatisala portira Peru, dotičnog smandrljala među četke, metle, lavore i kofe, u svom tesnom ofisu, dole u suterenu, gde niko ne može da ih vidi, ali, navraga, može da ih čuje, pa od buke koja je obznanila njen trijumf nad njegovim: „Šta ti je luda ženo, čuće na neko!“, umalo nisu popucali prozori na nižim spratovima.

Rahela im je najpre sopštila tužnu istinu da se tamo provela kao bos po trnju i još malo gore, priznavši im kako je njen ženski potencijal tamo ostao stoprocentno neiskorišćen, što beše propraćeno glasnim uzdahom negodovanja i sa nekoliko sočnih ženskih psovki na muški račun. A onda, pošto se uverila da u blizini nema nikoga ko iole liči na muško i ko bi mogao da joj napakosti i da je „proda“ kolegi Maksu, pokazala kako pravi omču, zatim baca laso i privlači nekog ka sebi, čvrsto ga vezuje, i na kraju balade cokila ga svojim napućenim usnama, dajući devojkama na znanje kako igra još nije gotova, odnosno da je preostao još jedan čin, onaj u kome njihovom kolegi Maksu sledi kapitulacija. I to je od strane auditorijuma propraćeno zvižducima i aplauzima, pao je i predlog da tako veličanstven trijumf ženske superiornosti nad infantilnom muškom kopiladi treba zaliti sa nekoliko boca vermuta, likera od čokolade, ili votke sa švepsom.

– Zašto da ne? – Rahela se iz taka složila, ne skidajući osmeh s lica. – Ali, cure, kako se ono kaže: prvo skočni, pa hopni.

Onda im reče:

 – I da, cure, moramo najpe nešto da se dogovorimo.

– Šta? Šta? Reci! – graknuše sve u jedan glas.

– Moram nešto da vas pitam. Maks je već, takoreći, pečen s moje strane, to treba da primite k znanju, ako neka od vas ima nešto protiv, neka to kaže sad i stvar je u redu. U tom slučaju, ja se povlačim. Ili neka ćuti doveka! Nemoj posle, kad se nas dvoje ušemimo, da mi neka šmrca ovde i da mi pravi scene. Da li je to ok?

Ana:

– Ok!

Kristima:

– Ok!

Nataša:

– Ok!

Danijela:

– Ok!

Zorana:

– Ako ga ti kresneš, kao da smo ga i mi kresnule!

– Tako je! – graknuše ostale uglas.

Samo Tina i Jaca ne rekoše ništa. Tina se kiselo nasmejala, što, srećom po nju, u opštoj euforiji ostade neprimećeno.

– Ok. Onda razlaz cure, posao čeka. A sutra? Hmm... Sutra slavimo! 

Rahela se potom, s rokovnikom u jednoj i mobilnim u drugoj ruci, uputila ka ofisu glavnog urednika Miše Kolumne. 

Zatekla ga je u njegovoj uobičajenoj uredničkoj pozi, raspetog kao Hrista. Čim ju je ugledao, glavom joj je dao znak da sedne na kanabe sučelice njemu i kolutanjem očiju objasnio da ne obraća pažnju na to šta on radi, čuće je on, iako u jednoj ruci drži mobilni a u drugoj slušalicu fiksnog telefona. Pošto mu je u kratkim crtama rekla sve što je imala, a on odsutno klimao glavom kao da ima tikove, izgubila se odatle nečujno kao što je i došla i onda produžila dalje.  

– Maks mi reče da ste se tamo baš lepo proveli, jedva čekam da pregledamo materijal – tim rečima dočekao ju je Bane Regler, maestro montaže, neki minut kasnije, kad ju je ugledao vedru i nasmejanu na vratima svog svemirkog broda – kako su u radakciji zvali njegove odaje, od poda do plafona nakrcane najmodernijom audio-video tehnikom. 

– A-ha. Baš je srce, a mogla sam da se kladim da je zaboravio da donese kasete.

Njih dvoje se onda udobno smestiše u nove kožne fotelje, koje je, kako se govorkalo, nova uprava onomad izbacila iz upotrebe jer, kako je rečeno: „neoprostivo žuljaju“ i prepustiše se magičnim pokretnim slikama sa filmske trake. Trebalo im je nekoliko sati da pregledaju sav matarijal od prvog do poslednjeg kadra.  

– U pravu si, draga. Ono je bio Gliša Napast ćelom i bradom. Kakvo je to njuškalo, Bože dragi. Bilo bi právo čudo da neka „gungula“ danas prođe bez njega – dao je Bane za pravo koleginici i otklonio svaku sumnju u tačnost njene percepcije. Maksu je, naime, ipak bilo pošlo za rukom da ga u deliću sekunde uhvati u kadar.

– Samo, draga, rekao bih da ovde nešto nedostaje – dodade Bane, češkajući se po glavi.

– Ne znam na šta tačno misliš?

– Maks kaže da ima jedna scena gde ti izvodiš neki trik pred publikom, neku akrobaciju, kao cirkuska plesačica. Reče da to obavezno moram da vidim, upišaću se od smeha, a toga, kao što smo se oboje uverili, ovde nema!

Rahela se udari dlanom po čelu: Glupačo glupa, to je na onoj kaseti! Kako se nisi setila da to presnimiš?

– Ima! Ali mora da je ta kaseta ostala kod mene. Nema veze, doneću je sutra. U pravu je Maks, to je stvarno právi šou, videćeš. 

– Znači mogu da najavim kolegama: čujte i počujte, sutra gledamo srpskog Dejvida Koperfilda u akciji!

– Ha, ha, svakako neće biti razočarani. Vidimo se onda sutra.

– Vidimo se. Ćao.

Vratila se potom u svoj kutak u redakciji. Pogledala vesti  na internetu, pa pošto nije bilo ničega zanimljivog, sve same tračerice i koještarije, što iz političkog što iz estradnog brloga, stavila prst na čelo i rekla sebi: Ostalo ti je samo još da pozoveš onog klipana. Učinićeš to sad ili nikad. Dakle: sad!

Uzele je u ruke mobilni i okrenula broj.

Maks, luče, jevi se već jednom... Evo ga. 

– Kazuj, šefice, Maks na usluzi.

– Slušaj, seronja, došetaj večeras kod mene, recimo negde oko osam, ako nije problem. Hoću nešto da ti pokažem.

– Nešto što već nisam video, ili...

– Ne benavi, Maks. Ne misliš valjda da bih te zvala zbog neke gluposti.

– Dobro, šefice, ako baš mora. Ne mari ako malo zakasnim?

– Ne mari. Ali gledaj da budeš tačan.

Preko njenog prelepog lica preleteo je onaj prepoznatljivi, blistavi osmeh žene zavodnice na vrhuncu svoje moći. Osmeh žene pobednice. Ma vidi ti muško đubre, nisam ni trepnula a pristao je da dođe kod mene! I posle kao oni imaju nešto nama da prigovore. Kao mi smo laka roba. Kao sve su žene kurve. A šta su oni?.. Ha, ha..., kad bi samo znao kakav sam nam program pripremila za večeras, ha, ha...  Iz ovih stopa bi dojurio ovamo da me zaprosi. 

Nasmejala se još jednom i onda se spustila liftom u prizemlje pa prudužila do kafea preko puta ulice, na još onomad dogovoreni „trač parti“ sa Jacom.

Ha, ha, materijala imamo i na pretek, ali ne i previše vremena, treba se pripremiti za večeras. Ne znam šta ću pre kad stignem kući. U stvari znam: prvo ću da se istuširam, onda ću nešto lagano da prezalogajim, tost najverovatnije i da popijem voćni jogurt, a onda ću da skoknem kod komšinice Vesne na jednu žešće dobru masažu. Večeras moram biti u top formi u svakom pogledu. Srećom te ne moram i na depilaciju, to sam obavila na vreme... Da, šta sam ono pročitala onomad na internetu: „Nikad se ne depilirajte dvaput za istog muškarca!“ Bože, kakva glupost...

Ona, naravno, nije imala predstavu da je svojim malopređašnjim pozivom Maksovu glavu pretvorila u rezonantnu kutiju u kojoj su u opštoj tuči osećanja, misli i ideja, prevagu odnela dilama kako će završiti današnji dan, kao Maks ljubavnik, ili kao Maks tropa?

Taman je krenuo put lifta, ne bi li i on što pre zbrisao iz zgrade, kad evo ti Miše Kolumne, kome se takođe bilo žurilo, ali u toalet, pa su obijica zastali na trenutak i da razmene reč-dve.

– E, Maks, čujem da ste se lepo proveli u onoj selendri.

– Ekstra. Nije moglo bolje.

– Vidi se. Ha, ha, cakle ti se oči kao da si bio na medenom mesecu.

– Nije valjda?

– Bogami jeste. Znao sam ja da je Kamikaza právo društvo za tebe. Samo, moj ti je savet, sinko, ne zajebavaj se s njom, ako ne misliš nešto ozbiljno.

– Hm...

– Neću ja da se mešam, niste deca. Samo da znaš: to što smo rođaci nema s ovim nikakve veze, ja sam uvek na njenoj strani. I ako mene pitaš... Dobro, de, ne pitaš me, ali nema veze, ipak ću da kažem: ako te ona bude zbrinula, većeg srećkovića neće biti na kugli zemaljskoj!

Videvši da ga Maks gleda kao da jeo bunike, odvali ga  Miša, onako roditeljski, ručerdom po ramenu, pa produži svojom poslom, tamo gde se bio uputio, a Maks sačeka lift, pa uteče iz zgrade, smestivši u svoju rezonantnu kutiju još jedan znak pitanja.

– Otkud on zna za one naše obale Goe? Nije mu valjda ona ispričala? – ništa mu nije bilo jasno.

Odlomak iz romana „Do obala Goe”