Ponedeljak (treći deo)

Tog popodneva Maks nije znao šta će sa sobom. Nikako da se skrasi na jednom mestu. Noge si ga same vodile, a njegovoj glavi, pardon, rezonantnoj kutiji, zujalo je kao u košnici. Mučila ga je nerešiva enigma – njegova (jebozovna) šefica!

Među njima se ništa konkretno nije dogodilo, ali nije se ni obrukao, a u jednoj situaciji pokazao se i kao právi dasa, čak ga je i ona pohvalila. A što, opet, ne znače da ono što sledi neće da mu se obije o glavu. Kao što može i da mu se posreći, čemu se, zapravo, potajno i nadao, ali u šta mu nije bilo lako da poveruje. Uvek bi ga neki grč u predelu grudnog koša sprečio u tome, kao da hoće da ga opomene da se okane ćorava posla. I što je više razmišljao o tome, sve češće bi došlo do iznenadne reakcije u predelu njegovih prepona, nešto bi ga dražilo odozdo i hrabrio ga da ovaj put nipošto ne odustane. Popravnog, u svakom slučaju, neće biti.

U tako šizofrenom stanju tabanao je kroz naselje; obišao parking, produžio pored tržnjaka, zatim produžio puteljkom kroz parkić, i, konačno, kao da ga je neko vukao za rukav, došetao do kafića „Kerber”, iliti „Sabirnog centra za zgubidane i ostale novobeogradske lelemude i loklpatriote“, kako je pisalo na njegovim ulaznim vratima. 

Kafić datira još iz iz davnih osamdesetih prošlog veka; šank izbledeo i ofucan, tri barske stolice koje ne služe ničemu, nekoliko okruglastih stolova i dva, ne baš naročito udobna separea presvučena crvenim plišom, i, u svako doba dana ili noći, najbolja domaća pop i rok muzika. Dugonoga šankerica, skladnih pokreta i blistavog osmeha, u prvoj, i ista takva, samo malo zgodnija i, reklo bi se, popustljivija prema mušterijama, u drugoj smeni.

Ako ništa drugo, tu će bar najbrže da mi prođe vreme – pomislio je.  

Ušunjao se u lokal, sramežljivo, kao da se izvinjava svojim dugarima što će biti prisutan jedno izvesno vreme, i da previše ne računaju na njega. A sa konobaricom Gogom je, kao i obično, brzo našao zajednički jezik, i bio uslužen. Odlučio se za espreso i votku sa švepsom.

Maks nije imao kome da se izjada i od koga da zatraži savet, kao što je Rahela imala Jacu. Nastavio je da mudruje u sebi, ne pokazujući baš nikakvu želju da se uključi u aktuelni razgovor o nekom estradnim rekla-kazala skandalu, čini se kao da je onaj znameniti pisac Jednominutnih novela, Ištvan Erkenji, mislo na njega kad je napisao: Sve dok na svetu bude lepih žena, dotle će biti i robova.

Jedno piće – puna kapa. Ko zna šta me večeras čeka. Najverovatnije nešto što mi nije ni na kraj pamati. Sa njom, onako blesavom, čovek nikad nije načisto, ne znaš da li se zeza, ili je mrtrva ozbiljna. Ako je rekla da je nešto važno u pitanju, to može da i ne bude važno, odnosno da jeste važno, ali da nije ništa ozbiljno, nego važno na neki drugi način, u nekom drugom smislu. Na primer, važno za nju, a to što je važno za nju, može biti i neka žešća zajebancija. Možda je, recimo, uklavirila kako se izvodi onaj trik sa novčićem, pa hoće da mi to pokaže – da me fascinira u intimnoj atmosferi svog doma, tu gde je svoja na svom, što se kaže, to bi baš ličilo na nju. A opet, to bi bila i prilika da se nas dvoje  još više zbližimo, naravno, pod uslovom da i ona to želi. Ne znam, sumnjivo mi je to, bogme i mnogo zajebano. Taj njen poziv... Juče kad smo se vraćali, najednom joj ništa nije smetalo, čini se da sam mogao do besvesti da je zezam, ona se ne bi bunila, štaviše smeškala bi se. Još je i tražila je da joj pevam ono „Putujmo Rahela“!? To nešto govori, preostaje samo još da utvrdim – šta? 

– Maks, gde si to odlutao, jebote? Ajde živeli!

– Živeli! Živeli!

Odlomak iz romana „Do obala Goe”