Ponesi sebe

„Nositi sebe u muci, nesreći i bolu jeste najteži zadatak. Svemoćno i bespomoćno ljudsko postojanje! Da li možemo da biramo tu zamišljenu liniju života? Da li smo samo i samo mi odgovorni za sopstvene odluke?...“ Cap! Umorno i nervozno isključi televizor. Nije mogla više da sluša to medijsko, produhovljeno licemerje. Ha, nositi sebe! Pazi, molim te, kako to zvuči iz usta sveže pojebane voditeljke sa precenjenom platom! Zamisli, kako bi to zvučalo iz usta obolele žene na ivici egzistencije, nekoga ko je izgubio dete, čoveka koji nevin leži u zatvoru...?

Zastade na sred sobe držeći se za poveći stomak. "Ko donosi odluku ako je ja ne donosim? I? Da li sam ja donela „pravu“ ili „krivu“ odluku ko će mi reći, ako ne opet ja sama sebi, moja savest, moje...? Uh, da li je to samo moje pravo?" Popila je gutljaj čaja: "Da li sam smela sama da odlučim da otac deteta ne zna da nosim njegovo dete?" Hm, pa, toliko je želeo da ode u Australiju, nije imala srca da mu uskrati ostvarenje želje. Otišao je, na kraju, povređen njenim odbijanjem da krene sa njim. Posle mesec dana saznala je da je trudna. "Ah, Nemanja, kada bi znao da ću roditi dečaka i dati mu tvoje ime!" ali, zaista se potrudila da on to, ipak, ne sazna. Ko zna kako je njemu, da li se snašao tamo, da li je našao novu ljubav?

Zvono je vrati u stvarnost. Polako se gegala do vrata.“Evoooo!“viknu za svaki slučaj, znala je da će majka da paniči ako joj se ne odazove. Ta žena nije čula za mobilne telefone, nego mora svaki put da dođe i uveri se da joj je ćerka dobro. Jeste dosadna, ali šta bih ja bez nje?

„Nemanjaaaa!“kriknu žena. Stajao je naspram nje očaran prizorom. Njegova Lela nosi njegovo dete. Scene sreće, panike, plača, zagrljaja, pitanja, odgovora, ćutanja...

„Debela, kako si me obradovala?Kako si mogla to da prećutiš?Zar ne misliš da je to i deo moje odgovornosti, moje ljubavi,naše ljubavi...?“

„Ali, ja sam mislila...“

„Ne, nisi ti uopšte, zlato moje, razmišljala, ti si jedna ludica koja me bacila u trošak, napravila mi neviđenu frku na rastanku, umislila da je Bog i da  može tek tako da odluči o našem detetu! Zašto mislim da treba da ti naglasim to „našem“ detetu? Alo, bre, sve ti opraštam, ali ti jesi majka, ali ja jesam otac, jel’ tako Cule moj mili?“reče na kraju nežno stavljajuću uvo na ogroman globus od stomaka. Mazeći se kao beba, nastavi:“I biće kako mama kaže, samo i tata ima pravo glasa...Od sada odlučujemo zajedno, ne znam da li treba da podvučem tu reč“zajedno“?“

Njena majka je naišla baš kada su se Lela i Nemanja poljubili. Dobro je uradila što mu je, iako joj je ćerka zabranila, prenela vest o Lelinoj trudnoći. Ona će sama sa detetom! Ma, nemoj, e, pa dete moje , za neke stvari ne možeš sama da donoseš odluku, pomisli dok joj se Lela sa suzama u očima nemo zahvaljivala.