Ponoćni sonet

Ta zora je bila predodređena da se probudi rano, da joj se osmehne i poželi od njenog slabašnog sunca...

Preskočio je buđenje jutra, skrivajući se kao dete u tami od nepoznatih čudovišta, pod prostirkom kroz koju nisu prolazili zraci. Ni toplina nije  dopirala, okovao je ivice zaleđenim željama bola, hermetički zatvoren u papirnom kavezu.

Izbegao je prvu jutarnju kafu, stežući slepoočnice, koje su  žudele za toplim tamnim napitkom. Sve je činio da i one najmanje radosti danas nestanu. Duboko u sebi žudeo je za olujom, mrakom koji će prekriti svetlo. Skoro molitveno, tražio je pomračenje sunca da mu se još jedna želja ispuni.

Kroz papirnu, prozirnu prostirku, mrak podneva je svetleo sa radija, spiker je blebetao, ili se njemu činilo, samo je razumeo da u ovom danu na  severnoj polulopti u okvirenom prostoru na neko vreme ugasiće se  sjaj,  kao da je naslutio.

Lenjost i težina ležanja u zgrčenom obliku postajali su  teški, morao je da  nevoljno ustane...sunčevih zraka nije bilo, nisu se videli iza  prekrivenih roletni ni kapci prozora. Samo se čula rapsodija oluje, pomisli da to je  baš tražio, i da  eto, baš  danas u ovom danu, ispunjavaju mu se sve želje.

Bližila se ponoć, uživajući je sudarao se sa  vetrom, snažnim vetrom koji mu je prao  lice, sam, u vrtlogu oluje  koja je neumoljivo napadala grad, on je bio u  zanosu. Ushićenje, ga ponese, tako silno, da poče  leteti, hrabro, uživajući, dok  oni skriveni stoje po sobama, plašeći se sopstvenih senki...

Uživajući, iz fotelje, dok je lagano pušio ko zna  koju cigaretu, kao hedonista posle obilne  večere, netremice je gledao silu, nije bila silna kao ona što ga je nosila u letu, ali još znažna, govorili su zatvoreni prozori, ugašene svetiljke i njegova  sreća.

Nije se čuo više zvuk moći,činilo se  da  san u  budnosti, možda ga  obmanjuje, ali ništa se nije čulo, samo...

Neki tihi glas koji je prodirao. Neki prijatan glas zvezde, koji je govorio. Činilo se da  neki stihovi, nežni, topli,  skupljaju strah. Da plivaju po noći bez  zvezda. Možda neki sonet, nežan, liričan, možda neka...

San mu se javi. U snu neki glas poznat, uspavljujući mu  reče da princeza juga plovila je, prosipala zvezde koje su se rađale, čini se iz stihova. Rekao mu je san da ona pohodi oluje i da prosipa zvezde samo, na...

Princeza? Ko je taj srećnik, ko je taj  koga je odabrala u  zaspaloj noći? Činilo se kao da ukrasi leda, prekrivaju prozore, ličili su na neke bisere ili...