Foto: 
Noah Dibley

Poruka

„Ah!“ ote se uzdah uplakanoj ženi dok je utrčavala u ordinaciju: “Doktore, da li mogu da je vidim?“

Doktor je blago pogleda preko naočara dok je sestri polušapatom izdavao završna uputstva. Sestra izađe sa kiselim osmehom na licu. Žena to nije videla.

„Sedite, molim Vas!“ reče joj dok je još stajala na vratima. Da sedne? Je l’ on normalan? Posle tri godine čekanja, on da joj kaže da sedne, da sačeka? Svašta! Pod kišom misli i suza, žena ipak posluša. Bože, šta li se dešava? Poče ona odlučno: „Doktore, rekli ste mi da se Jelena „probudila“ iz kome! Šta sada da čekam? Hoću da je vidim...“ briznu ponovo u plač. „Videćete je, ne brinite, samo polako...“ reče on blago, prelazeći sa druge strane stola “Ona je fizički dobro, čak je tražila da sedne!“ kao veselo reče.

„Sunce moje lepo, znala je majka da će Bog da mi je vrati!“ reče sa sjajem u očima, onako više sebi u bradu i ne slušajući doktora. Mora da je umoran, pomisli, pa kako i ne bi, velika je to odgovornost...

Pojavi se sestra. Šapnu nešto doktoru i ode.

„Hajdemo majko! Čeka nas...“ reče ovaj Umorni sa nekim grčom na licu.

Ustade žena i dalje brišući i oči i nos. Ma nije njegovo dete, pomisli, ne ume ni da se raduje.

Ušli su u sobu, kao i tri godine unazad. Tada je majka negovala biljku. Sada, nasmejano lice  i radost neka u vazduhu, nešto kao svečana lepota, dobrota, nije umela majka to sebi da opiše. Bože dragi, tri godine sam Ti se molila, negovala milu moju devojčicu, hvala Ti što mi je vrati, tekle su njene misli i spontana molitva kao završnica dok se savijala ka Jeleninim stopalima. Oče naš...neka bude volja tvoja... Jak je to osećaj sreće, nije mogla sama da se izbori, molitva joj je bila i uteha i vapaj i štit, sve dok nije shvatila da i njena Jelena zvonkim glasom ponavlja njene misli. Najzad pogleda u nju, ozarenu, nasmejanu i baci joj se u zagrljaj. Lepo je osetila blagi, ali čvrsti zagrljaj kao odgovor na njen.

„Majko, sedi, molim te! Nemamo puno vremena. Ja sam majko, Petar. Uz božju dozvolu došao sam na ovaj način da bi ti preneo njenu poruku. Tvoje molitve su bile uporne i bogu hvala, tvoja Jelena, tačnije njena predivna duša je dobila dozvolu da ja dođem, na žalost ne i ona, i da kroz njeno telo, koje je samo telo i takvo, već, odavno mrtvo, prenesem ti njene pozdrave, njenu molbu da ne plačeš za njom. Ona je dobro, ali se teško bori sa tvojim svakodnevnim suzama. Nema načina da ti kaže koliko te voli i nema načina da te uteši. Pokloni njene stvari, otvori i sredi njenu sobu, poskidaj njene slike sa zidova i daj sobu mlađem sinu da je koristi! Onaj srebrni nakit daj Verici, njenoj najboljoj drugarici i reci mužu da mora da ide na operaciju, jer još nije njegovo vreme iako, jako čezne za Jelenom i žudi za smrću, ne bi li je sreo na nebu! Svakako će је sresti. Poručuje i tebi i svima koji je znaju da patnja nije put, već izbor i da nema veće istine od Ljubavi. Nije joj dozvoljeno, kao i meni, da više kažemo, osim, da svako svoj krst nosi i svako prema datom i zadatom od Boga spoznaje Istinu, time i težinu tog krsta. I rekla je da poljubiš Švrću i da si ti i dalje njena Bajkica-majkica. Ja sada odlazim i telo tvoje ćerke mora zaklopiti oči. Uz božji blagoslov!“

Telo je zatvorilo oči, ostao je samo blaženi osmeh kao pečat božjeg traga. U sobi tišina, bez ijednog pokreta prisutnih i bez majčinih suza. Posle nekog vremena žena smireno izgovori „Hvala Ti, Bože...“

Komentari

Komentari