Poruke iz gipsanog korita

Nisam ja Simu birao za druga, samo sam ga preuzeo od svojih novih poznanika. Posle nekoliko godina, oni su nestali, ostao je on, u početku tih, malo mucav i prilično tajanstven, dok nisam shvatio zašto se tako često pojavljuje i tako kratko boravi na ulici. Jednostavno, Sima se brinuo od svoje petnaeste godine o nepokretnoj majci. Očigledna loša strana takve uloge je socijalna strana, naročito otežani kontakt sa suprotnim polom, a dobra strana je višak vremena za studiranje i čitanje. Bila je tu još jedna strana, za koju se ne usuđujem da kažem da li je dobra ili loša, ali nekako je bio preozbiljan. Pa čak i za tu ulogu koju je imao u saobraćajnoj nesreći okrnjenoj porodici.

U početku ga skoro nisam ni primećivao, pa možda ne bismo ni ispostavli kontakt da mi nije pozajmio retku knjigu i da danima nisam bio u prilici da ga sretnem na ulici i vratim mu je. Tada sam sreo na ulici prijatelja lekara i on je odbio poziv da sednemo na pivo:

– Rado, ali moram da obiđem jednog nepokretnog pacijenta...

Shvatio sam da govori o Siminoj majci, jer je ona bila jedini takav bolesnik koga sam mogao da personalizujem, i pošao sam, a moglo se to rešiti i tako što je čovek mogao da ponese knjigu i vrati je umesto mene.

Sima me je pozvao na ručak. Pozvao je i lekara, ali je on opet žurio. Ostao sam i prvi put pojeo nešto što je muška ruka spremila. Savršeno spremila. Onda sam saznao da gospođa Julija ne govori, ali da o svemu u stanu vodi računa, pa je i ručak kreirala. Rukom je ispisivala poruke sinu. Imala je neverovatno kitnjasti rukopis, kao student na času kaligrafije, imala je britku misao, oslobođenu svakog viška u komunikaciji.

Narednih deset godina učio sam jezik od nje. Dao sam vremena Simi da se oženi i sebi da počnem da shvatam.

Zoran S. Nikolić