Poslednja priča o njoj (iz taksija)

Razduvala se košava. Nešto malo ljudi stislo se na stanici kod pošte na Dušanovcu. Odsutno gledaju uz Kruševačku ulicu odakle će se kad tad pojaviti dvadeset šestica. Niko ne reaguje na pojavu slobodnog taksija. Onda je vidim. Čeka autobus, zagledana u neku reklamu.

Mnogo puta sam mislio o njoj svih ovih godina i želeo da je vidim. Nedostajao mi je razgovor sa njom, običan razgovor, samo ono - kako si, šta ima novo... Tek petnaestak minuta njenog života, bar jednom godišnje. Ništa više. Voleo sam da pričam sa njom. I da ćutim, kad mi tako dođe. I evo je, odjednom, stoji sama, a ja razmišljam da li da stanem. Zato što se još sećam onog mog ludila i sad, dok je gledam, shvatam da ga se još uvek pomalo bojim. Ipak, znao sam da ću stati, čim sam je ugledao. Noga je na kočnici, dok razum viče: "Gas! Gas! Ne koči!" Ali, razum... Kad je mene vodio razum? Zaustavio sam se na sred pešačkog prelaza. Dobro je, nema nikog. Ili ja ne vidim nikog. I nešto čudno mi se dešava, osećam slabost, ruke mi podrhtavaju dok zakjlučavam auto. Ma, ne, nije to zbog nje, kažem sebi. Samo si umoran. Krenem ka njoj, pa zastanem. Da li ona uopšte želi da me sretne. Napravio sam priličan nered u našim životima, pre toliko godina. Možda me mrzi. Mrzim sam sebe, kada se nekih stvari setim. A setim se često. Ipak, prilazim joj. Suviše dugo sam čekao da je vidim. Moram. Možda nikad više neće biti prilike.

Stojim iza nje, sa rukom u vazduhu. Plašim se da je dotaknem, plašim sam se da to možda ipak nije ona. Da se ne okrene neka druga žena. A onda, lagano spustim ruku na njeno rame. I ona se osvrnu. Tek mali trag godina vidim na njenom licu. Laknulo mi je od njenog osmeha. Pruža mi ruku. Ne mogu da odolim, zagrlim je, a srce počinje da bije nekim davnim ritmom. Ona me kroz osmeh pita kako sam, odkud ja, baš me je skoro pominjala, kaže. Drago da te vidim, kažem. I meni, kaže ona. Vraća se sa slave, nudim joj prevoz. Neka, sad će autobus, kaže. Ma, hajde, usput mi je, lažem. Pa hajde, kaže ona veselo. E, baš mi je drago, kaže dok idemo ka kolima. Pričamo o deci, o poslu, pitamo za ljude koji su nekad bili deo naših života... Slušam njen glas i mislim kako če ova vožnja surovo kratko trajati. Pogledam je povremeno, dok vozim. Sa nekim skoro dragim i prisnim bolom shvatam da još uvek znam svaki detalj na njoj. Znam miris njene crne kose i još je osećam pod prstima. Na tom licu, koje mi je iznenada tako nezamislivo blizu, prepoznajem svaki milimetar, svaku najsitniju tačkicu. I čini mi se da bih u njenim očima mogao da pročitam sve, kao nekad, samo kada bi mi dala malo vremena. I dok priča o nekoj našoj zajedničkoj prijateljici, trudim se da sakrijem talas sete koji me polako prevrće i potapa, dok mi na pamet padaju sve ove godine koje su tako brzo prošle i otišle u nepovrat, svi događaji iz života koje nismo proživeli zajedno, sve radosti i tuge koje, ni kao prijatelji, nismo podelili. I evo, prešli smo pedesetu. Odbrojavamo polako naše poslednje dobre godine. Koliko ćemo imati, ako se ponovo, ako se ikada budemo negde slučajno sreli, kao večeras... Ovo je moja zgrada, kaže iznenada. Sada znam gde živi. To nije dobro. Često prolazim tuda. Juče je to bila obična zgrada na uglu dveju običnih ulica. Sedimo još malo u kolima. Još nekoliko reči, nekoliko dragocenih trenutaka. I gotovo. Pa, kaže dok otvara vrata, pozdravi puno tvoje. Rekao bih joj, ostani još malo, minut bar. Šta je šezdeset sekundi u odnosu na to koliko te dugo nema u mom životu. I koliko te još neće biti. Nemam hrabrosti. Nisam je imao nikad kada je trebalo. Odavno nemam ni prava. A, više nema ni smisla... Drago mi je da sam te videla, kaže kada je izašla, večeras ću se malo vratiti u prošle dane. Lepo. Jer, ja tamo živim. Ulica Propuštenih šansi, na uglu sa Gubitničkom.

Palim auto i odlazim. Gasim firmu na krovu. Večeras ne stajem više nikom. Mala, mala... Kad me večeras sretneš tamo negde, u tim prošlim danima, pozdravi me i reci mi slobodno da sam glup...