Poslednje suze

U jednom gradu punom bučnog i brzog načina življenja, živela je junakinja ove priče, Suzana. Kada se rodila čuo se glasan plač, prvi glas novorođenčeta. Njena majka Hana takođe je plakala, ali od sreće. Na svet je donela jedan život koji će morati da odgaja sama. Gledajući u to malo stvorenje u svom naručju, u te slatke male okice, prstiće i osmeh koji svakog osvaja, pomislila je kako je dobila dar od samog Boga. Taj pogled bi otopio i najtvrđe srce.

Poljubivši je u teme, shvatila je da je donela pravu odluku i poželela svojoj ćerki puno sreće u daljem odrastanju i životu. Na taj korak odlučila se brzo i nije htela da prekine trudnoću, jer kažu greh je od ljudi i Boga učiniti čedomorstvo. Iako je bila svesna svoje teške situacije i da se nalazi bez podrške jače polovine, teško je podnela pomisao da će joj dete odrastati u oskudici porodičnog života.

Hanin muž nije želeo decu. Napustio ju je čim mu je saopštila vest da se nalazi u blagoslovenom stanju. Bila je već u godinama kad joj je uveliko otkucavao ženski biološki sat. Znala je da kasnije možda i neće biti prilike da se ostvari u ulozi roditelja. Rastanak joj je pao veoma teško, volela je tog čoveka celim svojim srcem i dušom, punih osam godina. Nije imala drugog izbora nego da se pomiri sa sudbinom.

Često su govorili da, što si stariji, to je teža trudnoća, to na svu sreću, kod nje nije bio slučaj. Iako je bila u godinama, trudnoću je iznela najboljem mogućem redu.

Nakon porođaja premestili su je u bolničku sobu. Odmah do nje, sa leve strane bila je mlada majka i njen muž, budući srećni roditelji. Sam pogled na njih i njihovu zajedničku ljubav pomešanu sa osećajem zajedničke sreće, nakratko je rastužio i rasplakao Hanu. Bila je jedina u sobi bez voljenog čoveka uz sebe, koji bi joj bio glavni oslonac i podrška u ovom trenutku. Iako je važila za jaku i izdrzljivu osobu, koja svoju bol i tugu ne pokazuje javno, nije mogla da sakrije osećanje koje je grizlo njenu izmučenu dušu.

Danima se u njoj skupljala sitna kapljica bola. Malo po malo, i kap je prelila čašu tuge. Sve što se u njoj nalazilo, danima je gutala i potiskivala snažno u sebe. Ovaj trenutak bio je presudan. Ni sama ne znajući kako, suze su potekle iz nebo-plavih ociju. Plakala je neprestano, grcajuci u jastuk bolnickog kreveta. Prošli su sati dok se nije u potpunosti smirila, olakšavajući svoju umornu dušu. Desnom rukom obrisala je krupne suze sa lica, rešena da u potpunosti okrene novi list u svom životu. Okrenula se ulevo ne bi li pogledala u svoje čedo koje tek beše usnilo u krevecu. Želela je da joj suza nikad nije protekla niz lice, pogotovo u ovakvom radosnom trenutku.

Te noći, čvrsto se zarekla da će se za svoju devojčicu boriti kao lavica, onako kako zna i ume i da neće dozvoliti da je bilo ko u životu rasplače.

Nakon par dana izašla je iz bolnice zajedno sa ćerkom. Iznajmila je stan manje kvadrature, obavezujući se na plaćanje kirije u jednakom mesečnom intervalu. Kako je njena devojčica bila još mala, nije mogla da garantuje svojem stanodavcu obavezu redovnog plaćanja, pošto nije bila zaposlena. Izdržavala je od nedovoljnog dečijeg dodatka, koji je predstavljao jedini priliv primanja. Od tog novca kupila bi osnovne životne potrepštine i sve ono što je za dete bilo neophodno. Za sebe nije mnogo marila. Sve što je imala davala je detetu. Uživala je u svakom slobodnom trenutku sa svojom princezom i proživljava svaki momenat u njenom životu kao pravu dragocenost.

Prve zubiće i osmeh, a kasnije i njen prvi korak. Čekale bi je neprospavane noći kada je mala  bila bolesna. I zbog svoje odluke se nikad nije pokajala. Shvatila je da je materinstvo najlepša i nadragocenija stvar u životu svake žene.

Dok je čuvala i odgajala Suzanu, razmišljala je o daljim koracima koje treba preduzeti. Čim Suzana malo odraste, moraće da pronadje bilo kakav posao kako bi othranila svoju mezimicu. S' obzirom da nije imala bliže rodbine, morala bi je ostaviti na brigu kod komšinice koja je živela odmah pored njih.

Komšinica je bila postarija žena, lepog drzanja, kose sakupljene u strogu pundju, fina i uvek nasmejana. Često bi nagonila Hanu da joj dozvoli da pričuva njeno dete, ne bi li joj promenila jednoličnu svakodnevnicu. Želela je da i Hana proživi deo svog života i izađe među ljude. Hana nije htela ni da čuje za tu ideju. Zapala je u postporođajnu depresiju koja je rezultirala da se zatvori sama među četiri zida. Nije mogla da prihvati činjenicu odbačenosti, ta misao ju je svakim danom sve više grizla. A onda, kao grom iz vedrog neba, nešto se u njoj iznenada promenilo i pretilo da eksplodira pred svetom. Odluka koja beše davno sazrela, poput krupnog ploda, težila je da se razotkrije i iskoristi u najboljem svetlu.

Stigao je poziv koji je tako dugo čekala. Bila je u beznađu, ali se ukazalo svetlo na kraju tunela. Konačni obračun i svođenje računa rezultirao je uspehom. Dobila je posao. Sada je mogla da obezbedi sigurnost svoje porodice. Drugo će doći igrom sudbine.

Jednom prilikom, šetajući sa svojom ćerkom, ugledala je oca svojeg deteta. Ugledavši ih srećne i radosne, sakrio je pogled od njih u nedostatku hrabrosti. Postao je svestan životne greške koju je davno načinio. Ophrvan bolom, posmatrao ih je pogledom punim suza. Teret krivice zbog loše životne odluke koju beše davno doneo grizao ga je. Pored njega su prošle dve lepotice koje ne beše zaslužio. Devojčica se iznenada okrenu, pitajući majku za čoveka koji je stajao u senci. Na njeno pitanje ne beše odgovora. Hana je mislila da je bolje da neke stvari da ostanu nedorečene. Bar do određenog trenutka spoznaje. Na svu sreću, taj momenat još ne beše nastupio.

U mračnom uglu, još dugo su se čuli glasni uzdsi i jecaji tužnog i usamljenog čoveka, koji gledaše u pravcu svetlosti ka kojem ju se kretala dva anđela, vrhunska dela njegove davno izgubljene sreće. Bile su mu nadohvat ruke, ali isuviše daleko da bi mogao da im se približi. Njegova sreća bila je zauvek izgubljena, a njihova tek kreće da postoji.