Poslednji ugovoreni brak

U prvoj polovini osamdesetih godina prošlog veka samo su dva muškarca srpske nacionalnosti, na celoj opštini, bili neoženjeni. Jovo Sorak iz Slivanja i Branko Ostojić iz Petrovića. Računalo se tada da je neki muškarac "ostao" neoženjen ako je prešao tridesetu, a nije zasnovao bračnu ili vanbračnu zajednicu. Na svadbama, slavama i sličnim događajima, lokalni zabavljač, Rade Balota, je na njihov račun zbijao šale. "Danas ovde, a sutra u Slivnje na svadbu." "Ko se ženi, Rade?!", neko bi doviknuo. "Jovo Sorak, dovodi Branka Ostojića", odgovarao bi Rade i izazivao salvu smeha.

Moj otac se oženio u tridesetoj, u zadnji čas. Pričao je da nije ni planirao da se ženi, ali je prelomio kada su po selu počele da kruže priče kako nije sposoban za ženidbu, iako je bio odslužio vojsku.

Početkom osamdesetih propala je "institucija" ugovorenih brakova, a takođe i neki prelazni oblik koji se zasnivao na tome da momak i devojka malo ašikuju na vašarima, igraju u kolu jedno pored drugog držeći se za ruke, eventualno momak ode kod devojke da upozna njene roditelje i onda je pita: "’Oćeš se udat’ za mene?" Posledice tranzicije postale su vidljive već krajem osamdesetih. Trojica, četvorica muškaraca u selu, bili su prešli tridesetu, a nisu se oženili. Poslednji ugovoreni brak desio se  kada se oženio pop Miroslav. Miroslav je završio bogosloviju u Kistanju u Hrvatskoj, osamdeset devete. Da bi se "zapopio" potrebno je bilo i da se oženi. Što je, čini mi se, u tom trenutku, za njega bio teži zadatak od škole koju je pohađao i uspešno završio. Po savetima starijih, oženjenih, krenuo je prvo po vašarima, ali nije bilo nikakvih rezultata. Kasnije se upoznavao, po preporuci drugova i rođaka, sa nekim devojkama, ali ni sa jednom nije uspeo da ostvari ljubavnu vezu. Prošle su skore dve godine, a njegova ženidba se nije ni nazirala. Moralo je nešto da se preduzme, nije više bilo vremena za gubljenje. Uključila se sva znana i neznana rodbina, babe, tetke, strine... Posle nekoliko meseci mlada je pronađena u jednoj siromašnoj porodici, u selu blizu Han Pijeska. "Što se ne bi za popa udala, šta će joj falit’", govorila je tetka Jela, najzaslužnija za pronalazak neveste.

 Bila je velika svadba, kakva se u selu ne pamti. A i red je bio. Miroslav je bio jedini mladić iz sela koji je, ikad, izučio školu za popa. Tri dana je trajalo veselje. Prvi put u životu sam se tada napio. Imao sam nepunih šesnaest.

Sve muke su se na kraju isplatile. Nekoliko meseci posle svadbe Miroslav je rukopoložen u sveštenika.

Autor Milan Neđić