Poslednji voz (drugi deo)

Isti takav pogled i osmeh imala je mlada Čehinja na Zlatiboru, kada je pre dve godine, njenom ocu vratio iščašeni zglob na mesto. Slučaj je hteo da tog lepog miholjskog dana odnese ćumur svojim prijateljima Radetu i Stani, koji su imali nekoliko bungalova i koje je redovno snabdevao.

Jutro je već bilo dobro odmaklo, sedeli su u hladu ogromnog oraha i pili kafu, kad je do njih dotrčao Radetov sin i sav usplahiren ispričao kako je stari gospodin iz Češke pao sa konja i povredio nogu. Ubrzo za njim došla je i cela grupa gostiju koja je išla u šetnju na konjima. Dvojica su između sebe pridržavali postarijeg čoveka, koji očigledno nije mogao da se osloni na povređenu nogu.

- Tata, da zovemo Hitnu pomoć? - pitalo je dete, ali je Rade samo odmahnuo rukom:

- Sačekaj, možda neće trebati. Imamo doktora, sasvim slučajno. Neka prvo Ivan to pogleda, pa ćemo zvati, ako on ne može da pomogne. Hajde, Ivo, ako ovoga središ kako valja, napraviću ti ordinaciju ovde kod nas. Imao bi posla preko cele godine. Inače, gospodin je prilična zverka, bankar i vlasnik nekih silnih fabrika, bio je oženjen našom zemljakinjom, iz Čajetine, dolaze svake godine ovde. Ono lepo plavo devojče pored njega mu je kći, jedinica, studira slavistiku ovde, u Srbiji.

Ivanu je trebalo samo par minuta da pregleda povređeni zglob.

- Ovo će boleti, ali ništa nije polomljeno. Mogu da sredim.

Rekao je i upitno pogledao u to zabrinuto lepo lice, uokvireno plavim uvojcima. Strah u njenim očima bio je očigledan, ali je klimnula glavom i rekla ocu nešto na češkom. Pod Ivanovim veštim prstima zglob je vrlo brzo vraćen na mesto i taj zadivljeni pogled i osmeh u njenim očima su učinili da mu srce zadrhti, kao onom zaboravljenom dečaku pred Mileninim očima.

Danima posle tog događaja nije mogao da se smiri, crv neprežaljenih uspomena ga je grizao nemilice, postale su mu tesne šume i livade po kojima je po celi dan hodao, pokušavajući da nađe izgubljeni mir. Nešto se u njemu polomilo tog dana na pola i nazubljeni krajevi su ga boli posred grudi, ali taj prelom nije mogao da sastavi i zaleči.

Majka je videla da se s njim nešto desilo, ali nije pitala ništa, samo je tiho uzdisala kraj šporeta i čekala da joj sam kaže, ali Ivan je ćutao kao zaliven.

Onda je, jedne tihe jesenje večeri, u varoši sreo svog školskog druga Jovu, kojeg nije video skoro dve decenije. Otišao je Jovo na studije medicine i odmah posle diplomiranja se otisnuo u svet. Radio malo u Švedskoj i Norveškoj, pa upoznao lepu Nemicu Lusi, oženio se i preselio u Nemačku. Godinama je već bio jedan od cenjenijih hirurga u prestižnoj Minhenskoj klinici. Seli su u prvu kafanicu i reč po reč, uz pivo i ćevape, izjadali se jedan drugom o svim mukama koje su ih tištale, a nisu imali kome da ih kažu. I Jovo mu predloži da dođe kod njega u Minhen, da mu nađe posao i promeni život iz korena. U prvi mah, Ivanu je bilo smešno, jer šta bi on tamo mogao da radi. Rastali su se, u kasne sate te noći, razmenivši brojeve telefona  i videli se još jednom, pre no što se Jovo vratio u Nemačku.

Sledećeg proleća je grad ubio svo voće i tuga mu je pritisla srce, nateravši ga da razmisli o Jovinom predlogu. Otišao je u agenciju u gradu koja se bavila posredovanjem pri zapošljavanju u inostranstvu i pokupio potrebne informacije. Za odluku koju je doneo nikome nije rekao, najviše zbog majke, jer nije znao kako bi ona podnela vest da joj se sin sprema za odlazak u inostranstvo. Ona ga je u čudu gledala dok je danima sedeo nad nekim knjigama iz kojih je prepisivao nešto i to nosio sa sobom u šumu. Ništa nije pitala, nadajući se da će joj sam jednom reći, ali Ivan je čitao i beležio i sve češće odlazio u grad, pa je pomislila da je konačno našao sebi neku ženu zbog koje se tako naglo promenio.

Bila je budna tog jutra kada je izašao tiho iz kuće, ubacio ranac na zadnje sedište Lade Nive i izašao iz dvorišta. Htela je, ali nije stigla, da mu kaže da je prethodne večeri srela Milenu u selu, da je pitala za njega i da se vratila za stalno, jer joj je umro muž.