Poslednji voz (prvi deo)

Danima je, krijući od majke, spremao stvari za put. Stari vojnički ruksak je konačno bio spreman. U polutami svoje sobe, dok se svitanje s naporom probijalo kroz teške oblake iznad planine na istoku, pregledao je, još jednom, pasoš, ugovor s agencijom, diplomu fizioterapeuta srednje medicinske škole i sertifikate o znanju engleskog i nemačkog jezika.

Sve je to on s lakoćom naučio i položio, prethodne dve godine, u kasnim četrdesetim, iako svojevremeno nije bio neki đak i škola ga nije naročito zanimala. Posle očeve smrti odustao je od planova da potraži posao i sreću u gradu i ostao s majkom u skoro opustelom selu, nastavljajući očev posao s drvima i ćumurom. Majka se nadala da će se oženiti, ali on je odavno prežalio svoju prvu ljubav, Milenu, koja se udala za lokalnog sveštenika i više nije ni pomišljao da bi mogao naći sebi družbenicu. 

Od oca je nasledio par hektara zemlje, istina ne naročito plodne, ali pola je od toga bilo pod šumom, a ostalo je zasadio svakovrsnim voćem, šljivom ponajviše, svestan da je majka već bolesna i stara i da je i mala bašta s povrćem iza kuće za nju veliki posao. Ipak, ono što je naučio i  nasledio od dede po majci, bilo je najvrednije - umeće nameštanja polomljenih kostiju i iščašenja. Da njegov deda Stole ume da sastavlja prelome saznao je još kao dečak od osam godina, kada je pod njim pukla tanka grana komšijske trešnje, a leva cevanica nije izdržala pad. Vraški je bolelo, ali je stisnuo zube i cele noći čekao nepomičan  krevetu, da otac njegove majke, kojeg nije često viđao, jer je živeo s one strane planine, dođe i pobrine se za njegovu levu nogu. Deda Stole je dojahao na starom sivcu, negde u svitanje slično ovom, brkovi su mu mirisali na maglu i borovinu, nazvao dobro jutro, čestitao mu junačke rane i pregledao, sad već nateklo,  mesto preloma.

- Smiljana, dođider, prihvati ovde. - pozvao je svoju kćer, pokazujući na njegovu zdravu nogu - A, ti, delijo dedina, zažmuri i broj glasno do deset. Bićeš ti meni ko nov, dobro si prošao, nema sitnih koščica.

Njegove su široke čvornovate šake obuhvatile bolno mesto i blago, polako masirale, do broja deset. Onda je samo nešto krcnulo i oštra, vrela bol ga je protresla celog u trenutku, da je jauknuo iz sveg glasa.

- Gotovo je, jabuko moja. Sad će deda da ti fiksira potkolenicu i moraš da miruješ dve nedelje. I da piješ čaj od vrbove kore, da mi budeš žilav i otporan, kao vrba.

Uvezao je povređenu nogu između dve čamove letvice, objasnio njegovoj majci kako da mu skuva čaj od crvene vrbe. Pomilovao ga je po oznojenom čelu, nežno sklanjajući čuperke nemirne kose i zatražio kafu i rakiju. Bol je uminulo, samo je i dalje imao čudan osećaj u nozi, kao da nije njegova. Lekaru nisu ni išli, jer deda je rekao da ne treba.

I zaista, posle dve nedelje je mogao da se osloni na nogu, a deset dana kasnije je otišao u školu da završi razred. Tog je leta uz majčinu pomoć izmolio kod oca da ga pusti kod deda Stoleta za raspust i od tada je, sve dok je deda bio živ provodio kod njega bar po jedan letnji mesec.

Dedi su često dolazili ljudi iz okolnih sela "da im namesti koske", kako su govorili. On je neke primao, a neke slao u grad, lekaru. Vremenom, počeo je da podučava unuka svom umeću, jer je video i osetio  njegovo interesovanje i želju da pomaže. Njegovim roditeljima nisu pričali ništa o tome, sve dok, jednog dana, u školi, pri kraju osmog razreda, Milena nije pala na času fizičkog i uganula članak. Svi su potrčali da zovu nastavnika, samo je on ostao kraj nje, opipao povređeno mesto i mada su mu se ruke tresle od zebnje, polako, iz nekoliko pokušaja, vratio izmešteni zglob u ležište.

Njen pogled pun zahvalnosti i nekog čudesnog sjaja podigao ga je do nebesa, a deca su mu, zadivljena onim što je učinio, nadenula nadimak Doktor, Ivan Doktor, koji ga je pratio čitavog života.