Posvećeno jednoj

Sada tamo pada kiša. A magla krije tragove baskervilskog psa. Ona trči. Devojka u crnom. Bili smo baš mladi: možda smo tek dobili lične karte. Spojio se sever i jug. Bio je jedan slet 25-og maja i autobus koji je odlazio. Oko nas se nazirala nadolazeća smrt i vatra. Nikad nije lagala, a bila je iskrena. Ali se žuč svađe prosuo. Kao i uvek: bez razloga. Pokušavala da priča sa mnom. Stalno je iznova htela da me učini boljim. Bio sam tvrdoglav, ljubomoran i osećao sam mazohističko zadovoljstvo u  sadističkom odbijanju. Onda je ona otišla daleko.

Prošle su godine, i godine, i godine... deset, dvadeset...

A onda je jednog dana stigao e-mail:

„Dragi Igor!

Prošlo je puno godina od kad sam mogla da te kontaktiram i iskreno kažem da sam te tražila sve te godine.

Nadam se da ćeš da se setiš ko sam.

Molim te javi mi se i pošalji mi koji broj telefona, da te pozovem da malo popričamo ako želiš''.

Posle je zazvonio telefon.

- Kako smo se smuvali? – pitam je posle dve i po decenije.

- Prišao si mi i rekao: „Ja sam Igor“.

Kako je to tada bilo jednostavno, prosto, efikasno i: dovoljno?!

Sećam se: učio sam je da piše i čita ćirilicu. Bila je iz krajeva gde se ćirilica nije učila. Dobio sam od nje natrag ta dva pisma koja sam pisao u godinama koliko sada imaju naša deca. Sve ostalo je izgorelo sa kućom – što pre toga nije uništeno mojim karakterom.

- Da objavim pisma? – pitao sam.

- Znaću samo ja – odgovorila je.

„...Na vreme sam se setio da ti ne pišem ćirilicu.

Tvoje pismo me je svakako iznenadilo. Prošlo je podosta vremena od naših zadnjih kontakata pa sam ja po malo i zaboravio. Jednostavno nisam znao niti gde si, niti šta radiš. U svakom slučaju bilo mi je drago. Bio sam po malo i sujetno-srećan, jer je čoveku drago da nije baš zaboravljen. Hvala ti.

Setio bi se po nekad tebe. Dosta smo stvari, ja i ti, zakomplikovali i prosto nisam znao šta da mislim. Možda sam ja suviše svojeglavo i tvrdoglavo stvorenje, ali šta da radimo kad sam takav. Nemoj ovo shvatiti kao moje pokajanje, ja se nisam ni malo promenio samo hoću jednostavno da se setim i razmišljam o nekim stvarima. Međutim, za razliku od onda, sada mislim da ni ti nisi ništa pogrešila. Jednostavno, krivaca nije bilo, bilo je samo mene i moje sujete, koja je ipak moja i od koje ne mogu pobeći. Zašto? Jednostavno zato što želim da kad imam nešto, želim da to nešto imam do kraja ili da ga nemam. I to me je još nekoliko puta stajalo nekih dragih stvorenja. Imao sam te žene ali sam uvek tražio novo dokazivanje njihove pripadnosti meni. I kada nije bilo grešaka, ja nisam opraštao. Nisam smeo da budem nesiguran da me jedna žena prevarila i lagala. Shvati ovo kao ispovest.

Ja, i dalje, živim boemski. Sastavljam dane i noći, vodim isprazne priče sa ljudima s kojima se družim, pokušavajući da u tim pričama pronađem neki smisao. Pustio sam dugu kosu (ne znam zašto je ovo zadnje bitno). I, eto jurcam kao i ranije, prošetam pa se vratim. Sve zajedno jedan bezvezan način vođenja života.

Piši mi o svemu (ako želiš), naravno najviše o sebi. Pismo sam nosio po džepovima pa je pohabano.

Možda se nekad i vidimo, opet.

Igor...“

Drugo pismo:

„...Zatrpani svakodnevnim obavezama (koje i ne moraju biti obaveze) često ne nađemo vremena za stvari kao što su pisanje pisama. Jednostavno se te stvari odlažu iz dana u dan, pa kad jednom stvarno rešiš, vidiš koliko je vremena prošlo. Shvatiš tada (doduše na kratko) kako i život brzo prolazi, kako smo bedni u želji da ga što lepše proživimo i kako smo nemoćni da ga, bar, za tren produžimo. Ćutati i žaliti, zar nije sve što nam preostaje?

Živim isti život. Sve je isto, baš sve. Ne znam, da li zbog toga treba biti tužan ili srećan. Istok nikada neće otrčati poslednji utešni krug ali nikada neće ni pobediti. Uvek je u trci ali nikada ne utiče na rezultat (ni za poslednje mesto).

Voleo bih da te vidim, da pričamo. Valjda bi imali o čemu. Ako ne o ničemu a ono bar o igranci, (onoj prvoj i jedinoj): „Svaku tvoju reč ja volim, mada ništa ne razumem....“.

Ili o zajedničkim pijankama kad već nečeg drugog, lepšeg nije bilo.  Izgleda da tako mora da bude. Nikada ne znaš prave stvari u pravo vreme.

Istok je ozeleneo. Proleće je za neke najlepše godišnje doba. Meni je svejedno. Potpuno prazno i nebitno. To nije lepo.

Znaš gde sam. Piši mi. Pozdravljam te.

Igor...“

Ovde je sada sunčano. Ja sedim u čamcu koji plovi rekom Mnemozinom. Momak u sivom. Najvažnije, i loš čovek. Svuda okolo vide se tragovi Kerbera. Džukela je besna jer mi nije ubila sećanja. 

Igor Đurić