Potop

Plakati i bilbordi, mitinzi i konvencije i ostale izborne stalije i kontrastalije. Trgovi i ulice zakrčeni političkim aktivistima, igra se i peva, laže i maže. Nosioci izbornih lista zauzeli busije po medijima i utrkuju se ko će koga više da nahrani govnima. Vrhovni obećava zlatno doba, leteće automobile, traktore na daljinsko upravljanje i digitalizaciju seoskih domaćinstava. A gospoda arhijereji predvode procesije i pevaju moleban da ni posle ovih izbora ne dođe do nekog zaokreta u odnosu države  prema Crkvi, kao što nije ni posle onih prethodnih i onih što su bili pre ovih, jer svi traže neke PROMENE kao da nisu kršteni, pa nije nemoguće zamisliti da nekom ludaku koji se dočepa vlasti padne na pamet da oporezije prihode sveštenstva. Sve se više šuška kako u emiratu samo Crkva i mafija ne plaćaju nikakve dažbine.

Dakle, ni u ovoj kampanje ne beše ničeg novog pod kapom nebeskom, izuzev jedne stvari, po kojoj će, sva je prilika,  i biti upamćena. „Da Nojeve barke imaju noge i uši, vlast  bi ih proglasili svetim životinjama“ – napisao je Roberto u svom romanu, osvrćući se na izbornu kampanji, i evo šta je još tim povodom rekao.

Ne beše političara koja nije potrčao da se očeše o njihovu popularnost. Bezmalo su se tukli ko će pre da održi prigodan govor o značaju Nojevih barki za pokolenja i neminovnost borbe protiv korupcije. Lider desne kalicije rekao je kako su te bestidnice uprljane korupcijom, i ukoliko oni dođu na vlast, baciće ih u staro gvožđe, a njihovo mesto zauzeće druge, iste takve, ali čiste i nevine. Levičari, pragmatični i prilagodljivi, govorahu pak kako Nojeve barke treba da ostanu tu gde jesu, a da oni koji su zgrešili treba da odgovaraju i da državi i poreskim obveznicima nadoknade štetu. Ali na pitanje svih pitanja kada je o Nojevim barkama reč, niko nije imao odgovor. I jedni i drugi i treći ili bi ćutali kao mulci, ili bi molili i kumili i preklinjali da im se ne postavljaju tako provokativna pitanja. Nisu oni ni spiritualisti ni iluzionisti da bi znali zašto su se ove uzjogunile pa knjige iskaču iz njih kao iz katapulta. Šta oni imaju s tim? Uostalom, možda uopšte nisu krive Nojeve barke? Možda knjige ne valjaju?

Ministar prosvete i nauke, ne bi li zabašurio tu nevolju sa neposlušnim Nojevim barkama, na jednom od svojih mnogobrojnih obraćanja medijima, višemilionskom auditorijumu poverio je  svoju veliku tajnu.

Kao klinja, tek stasao za đaka prvaka, ni po cenu života nije hteo da ide u školu. Kad god bi ga roditelji posle silnih muka i peripetija dovukli do učionice i posadili na stolicu da prati nastavu kao i sva ostala deca, čim bi učiteljici malo popustila pažnja, neopaženo bi klisnuo napolje, dovodeći tako školski personal do očaja. I do dana današnjeg nije utvrđeno kako mu je to polazilo za rukom, a stotinu batina po turu nije bilo dovoljno da bi mu se razvezao jezik. Misleći da je mali avetan, obeznanjeni roditelji vodali su ga doktorima, i da mu pope čitaju molitve i da ga vidaju travari, ali ništa nije pomoglo. Skrasio se nekako tek u pubertetu. I, eto, to mu danas ne smeta da bude član Vlade, emir-ministar, a, kako sâm priznade, mogao je da bude i mogul, samo da je hteo.

I zato, moliću lepo, o Nojevim barkama sve najbolje. Neka se jogune, pa šta? Kad i one prođu pubertet možda se malko urazume? Čime bi se inače zabavljala ova bulumenta belosvetskih mutivoda što se sjatila u našu prestonicu da prati izbore? Kako sami rekoše, njima je odavno sve jasno kad smo mi u pitanju, izuzev jednog: šta traže pisci u izbornoj kampanji? Niti su sluge režima, niti su agitatori opozicije, biće da im se prohtelo da i oni budu neki politički faktor?

E, gospodo draga, nije to tako lako objasniti, ali hajde bar da pokušamo. Uzmimo da se ostvari makar promil obećanja koje je Vrhovni delio i šakom i kapom, i stvarno zakoračimo u „zlatno doba“, valjda i piscima treba da pripadne neki deo kolača. Samo treba na vreme da stanu u red.

Eto, vidite kako je u našem vilajetu sve logično.

A piscima, kao što znate, ne treba dvaput da se kaže. Pa su, u pogodnom trenutku, glavešine spisateljskih udruženja napravile dil sa vođama navijačkih grupa, koristan za obe strane. Znajući kakve su finansijske prilike među inteligencijom, navijačke vođe prihvatile su isplatu u naturi, u knjigama, pa će ove nekako već naći svoj put do čitalaca, uglavnom preprodajom po buvljacima, uličnim tezgama i pijacama. A oni su imali zadatak da čim se po ulicama zavijore partijski barjaci i drugi mitingaški rekviziti, i raspizdi ostala dobro nam poznata izborna ikonografija – deset do petnanest navijača huligana, koristeći gužvu, ušeta u knjižaru, opkoli Nojevu barku, i na komandu: „Sad!“ krene da zapišava tu bestidnicu. Jer, koju su god pope okadile, mora se razmađijati i razavetiti, inače, kako jedan uvaženi pesnik reče: Joguniće se te ludaje do sudnjega dana!

– Lasno je praviti selfi sa Nojevim barkama kao emiri, ali videli smo koliko je to delotvorno. Neko mora preuzeti odgovornost i zdravorazumski rešiti problem, u pitanju je  obraz nacije!... – gostujući na Marijinoj televiziji rekao je vremešni romasijer, i tako prvi put u svojoj bogatoj karijeri univerzitetskog profesora i književnika, zadobio opšte simpatije javnosti. 

A njegov kolega, višestruko nagrađivani pesnik i dramski pisac, u razgovoru sa voditeljem TV-dnevnika na emiratskoj televiziji, zapitao se:

– Kakve su to Nojeve barke, ako nisu kadre da prežive potop?! Popišaj se onda na njih...

Gotovo da nije bilo bolje snabdevene knjižare koja je izbegla potop. Štaviše, zapišavanje Nojevih barki postalo je právi hit, više se govorilo o tome nego o pobedi na izborima.

Zalud su poslovođe zvale policiju. Sa nadležnog mesta nagrdili bi ih na pasja kola, rekavši im da su sami krivi za to, sami su prizvali nevolju. Ko ih je terao da u Nojeve barke trpaju pogrešne knjige? Da su se na vreme obratili na pravu adresu, kao što im je bilo sugerisano, znali bi koje naslove  treba sačuvati za pokolenja, i sad ne bi imali problem. Pa pošto su bili tako pametni, sad neka se guše u smradu, a njih neka ostave na miru, imaju oni pametnijeg posla.

Ostavši tako prepušteni sami sebi, nakon svakog „potopa“ zaposleni u knjižarama stavili bi gas-maske i latili se kofe i džogera, i uz jedno ljutito: „Smrt amonijaku!“ bacili se na ribanje i dezinfekciju svog radnog prostora.

* * *

Siti svega – a nadasve željni jedno drugog – Marija i Roberto, odlučiše naprečac da zbrišu što dalje od te gungule. Preko glave im je bilo izborne šizofrenije i halabuke; kako rekoše, otići će i na kraj sveta, samo da ne prisustvuju još jednoj farsi od tobože neizvesne izborne utakmice. 

Izabrana destinacija je Javor, kuća Marijinih roditelja. Ostaće tamo dve-tri nedelje. Ona malko da odmori svoju pametnu glavicu, a on da konačno stavi tačku na svoj roman-prvenac – „Nojevu barku“.

Odlomak iz romana  „Nojeva barka”