PoTucanje po mislima

Vaskrs smo proslavili tucanjem do jutra, ali ono ništa nije promenilo kako bi vratilo "nas" u život.

Razapeli smo želje na nemoguće. Oreol naše veze je prestao da sija i nestao onog trena kad smo jedan drugom počeli da skačemo po glavi, onoj istoj koju smo nekad gubili jedan zbog drugog. Čaše više nisu bile polupune nego poluprazne, a vino sa usana se nakon ugriza ljubavi pretvorilo u krv. I opila nas je.

Tako pijani ratovali smo cele noći, do zajedničke smrti. Nije bilo pobednika da napiše našu istoriju i zato kao da je nismo ni imali. Od “volimtepogleda” nije ni v ostalo. Slova su progutala sama sebe u jednom zalogaju. Ugasili smo sva svetla da ne bi videli da je mrak pojeo nas, utolio glad, a mi postali siti svega.

Znoj nagih tela se izmešao i postao otrov. Za lek je bilo kasno. Zbog visoke temperature na početku večeri, do jutra nas je uhvatila groznica, drhtali smo od besa i hladnoće među nama. Noge su pale sa ramena da bi napravile mesto suzama, ali nam nije bilo do plakanja. Ni do glasnog smeha nam nije bilo, već onog u sopstvenoj tišini koja je punila prazninu u grudima.

Ne, ništa se tog jutra nije promenilo, osim njega i mene.

- Hoćeš li da mi skuvaš kafu?

- Hoću, ali sikterušu.

- Uopšte mi nije jasno zašto sam večeras tucao baš tebe.

- Možda zato što ja jedina nisam farbala jaja.

- Hristos vaskrse!

- Vaistinu vaskrse, ali ne i mi.