Povratak

Mihajlo je otišao iz svoje zemlje pre 30godina, trbuhom za kruhom, tražeći bolji život. Počeo je kao i mnogi, sa teškim poslovima I vremenom je uspeo da se snađe i osamostali. Pokrenuo je sopstveni posao, radio puno i polako počeo da stvara kapital.

Oženio se u međuvremenu, doveo je devojku iz svog mesta, sa kojom je počeo da stvara svoju porodicu. U tom braku su dobili troje dece, dva sina i kćerku, u koje su polagali velike nade da će jednog dana naslediti posao koji se sve više širio.

Prolazile su godine, deca su rasla i završavala svoje škole, a Mihajlo i njegova supruga su polako shvatali da godine čine svoje i da moraju da misle o tome ko će naslediti vođenje posla. Kćerka, koja je bila najstarija, već se odlučila o svom putu, bavila se glumom, a zahvaljujući očevim vezama već je počela da se probija u tom svetu. Stariji od sinova je već isto našao sebe u svetu sporta i teško da bi se odrekao karijere. Mihajlo je polagao nade u najmlađeg od svoje dece, koji je bio sposoban u mnogim stvarima, a videlo se po njemu da će biti dobar i kao biznismen. Rešio je da sa njim razgovara i da mu nagovesti svoju odluku.

-Znaš zašto sam te zvao?-upita Mihajlo sina dok su sedeli u jednom elitnom restoranu.

-Ne znam…verovatno ćeš mi reći.-šaljivim tonom reče njegov sin Petar

-Vidiš, sine…ti znaš celu priču kako je tvoj otac počeo, odakle sam došao, koliko sam se mučio da sve ovo danas što imamo stvorim i vama obezbedim da ne morate da prođete sve to. Dolazi vreme kada treba da polako mislim i o starosti koja je već pred vratima i moram da mislim o tome ko će da nastavi naš posao. Tvoj brat, a sestra pogotovu, nema šanse da svoje karijere zamene za vođenje biznisa, iako i te karijere jednog dana mogu mnogo brže nego što su došle i da se ugase. Rešio sam da tebe naučim, iako ti već dosta toga znaš i da postepeno počneš da preuzimaš vođenje svih poslova.

Petar je pažljivo slušao očeve reči, ne pokazujući ništa na svom licu i kada je otac završio reče mu:

-Hvala ti oče što misliš da sam sposoban da nastavim tvojim putem! Ali…

Mihajlo se trgao na to „ali“, ne očekujući ga.

-Ja sam, tata, imao neke druge planove u glavi. Znaš da sam, od prvog puta kada si nas vodio gde si se rodio, zavoleo tu zemlju. Nkako je sve drugačije, opčinila me je lepota te zemlje, ti ljudi… Puno stvari sam svih ovih godina proučavao o njoj, jednostavno me vuče da odem tamo da živim, da stvaram, kao i ti što si, odlazeći odande, ovde uradio. Ako hoćeš pomozi mi, podrži me u tome, ja sam to čvrsto rešio.

Mihajlo je bio zbunjen sinovljevim rečima i na trenutak je ostao bez reči

-A, šta ćemo sa kompanijom? Ko će mene naslediti ako mi se nešto desi?

-Ti još možeš da je vodiš,bar desetak godina. Naći ćemo par ljudi, proverenih, koji će ti pomagati, a do tada ću i ja znati da li sam pametno postupio. Ako sam pogrešio, eto mene nazad.-reče Petar

-Šta si planirao da počneš?

- Već je dosta stvari pokrenuto…kad sam bio prošle godine, našao sam nekoliko jutara dobre zemlje, isplanirao sam da to pretvorim delom u turizam. Napraviću kuće za turiste i još ponešto, fali toga tamo. Mislim da ću probati i sa stokom, preradom mleka i prodajom, znaš ti mene da i ja imam tog tvog trgovinskog šmeka. Šta si rešio? Hoćeš li mi pomoći? Naš dogovor važi, ako ne uspem, vraćam se. A, ko zna, ako uspem možda i ti poželiš da se vratiš u svoju rodnu zemlju. Koliko god para imali, mi ćemo ovde večito biti stranci.

Posle ovih sinovih reči, Mihajlu je zapela knedla u grlu. Setio se da je i njemu svih ovih godina, i pored svog bogatstva, nedostajala svoja zemlja i da je mnogo puta hteo da digne ruke od svega i da se vrati, a sad će njegov sin umesto njega to uraditi. Rešio je da mu pomogne u tom naumu!