Povratak

„Ljudi su zli? Ljudi su pokvareni?“, odjekivalo je u zalutalom razmišljanju, koje se poput bumeranga, iznenada vratilo u raspadnute misli. Glava ga je bolela kao da će da eksplodira, pokreti tela levo, desno, neprirodni pokreti kao da su želeli da oteraju nesnosan bol. Bol je bio nepodnošljiv, tek s vremena na vreme popuštao bi ga, tek toliko da kroz misli prostruje...

 „Ljudi su zli i pokvareni i...“, kao eksplozija odjeknula je najteža misao. Tog trenutka, potpuno miran, nevidljiv, on kao zver je skočio i istrčao i krenuo. Jurišao je, gazio, uništavao sve pred sobom. Probuđena zver u metamorfozi između ... i ...

On se nije sećao, nije pamtio trenutak slivanja kapi, zrna peska, bilo kog postojoćeg i stvarnog koje je izmenilo, nepostojoće i skriveno. Pritiskajući glavu, stežući oči, on se nije mogao setiti ni trajanja. Ni oblika, stvari, nevidljivog, nije se sećao... Samo su odzvanjale reči, istrgnute iz oblika, ponovljene reči, rečenice i...

Eksplozija! U trenutku sve je u plamenu gorelo, jezivi zvuci probijali su prepreke i...

Tišina prekrivena mirisnim letnjim mrakom, tišina, trajala je, ponavljala se, menjala oblik, boju, miris i ukus mraka, letnje večeri. Nestajanje, zauvek? Bez nade da ...

„Ljudi su divni. Život je prelep. Svaki oblik, postojanje, miris, ukus sve je tako veličanstveno, najlepše... To sam znao? Ili nisam? Ali ovo stanje je...“,  kao nežna muzika razlivale su se misli...  Mrak je svetleo, miris večeri bio je opijajući, ukus slobode, rađanja, bio je dostojan svetlosti.

Činilo se da događaj koji se zbio u sumanutoj trci sa bolom... Nije postojao, taj neželjeni događaj nije se odigrao. Iz mraka su se rađale naziruće slike oblika... Odbačeni delovi, postajali su celina, oblik, sijali su...

Povratak u ... Odzvanjale su reči...