Poziv (iz taksja)

Sedeli su pozadi. Njena glava je bila na njegovom ramenu. Onda se začula tiha melodija. Ona se uspravi na sedištu. On nije reagovao.

-Zar ne čuješ, telefon ti zvoni. - rekla je. On je ćutao i gledao kroz prozor.

-Zašto se ne javiš? - pitala je.

-Zato što nije ništa bitno. - rekao je.

-Kako znaš, nisi ni pogledao ko te zove?

 'What a wonderful world', svirao je telefon.

-Sigurno je ona. - rekla je. 

Okrenuo se prema njoj.

-Znaš da me nikad ne zove.

-Bolje da se javiš... Ovako je još gore. Sumnjivo je...

-Nije ona, kažem ti. - rekao je on nervozno. Telefon je utihnuo.

-Dobro, ne ljuti se. - rekla je. - Ne moraš preda mnom da se odričeš svog braka... Ja odlično znam gde mi je mesto... U tvom životu... Od početka znam... I to sam prihvatila.

Uzdahnuo je: -Nemoj ponovo o tome. Evo, stigla si... Stanite ovde, da gospođica izađe. - rekao je, - Ja nastavljam dalje.

-Javi se... Kad možeš...- rekla je.

-Hoću, naravno.

-Bilo mi je lepo. Zaista. - rekla je i izašla.

Telefon se ponovo oglasio. Otvorio je prozor.

-Hoćete li, molim Vas, da utišate muziku i radio stanicu. - rekao je. Onda se javio.

-Da... Upravo sam izašao sa posla... Pa, kako da se javim, imali smo neki sastanak, tek sad se završio... Stižem uskoro. Ne, nemoj da me čekaš, spavaj... I ja tebe... Laku noć.

Zatim je prekinuo vezu i vratio telefon u džep.

-Smeši mi se pakao. - rekao je, - Ali, jebi ga…