Prašina u očima (Ivana)

A onda mu je misao odlutala do sna koji je često sanjao. U njemu, budi se na livadi. Prostrana je, okružena šumom. Čini mu se poznato. Odjednom, u podnožju je brda i čuje grmljavinu. Oblaci se navlače, a on ispod jednog drveta zatiče ranjenu životinju. Pokušava da joj pomogne, međutim, ona polako dobija ljudsko obličje. Pretvara se u ženu koju poznaje iz snova u kojima prelazi preko uskog, nestabilnog  mosta, dok ona stoji pored reke ne gledajući ga, nego nekim čudom, čim on naiđe, ona nestane iza plavih vrata. Nikad ga nije plašio taj most, nego njen pogled, jer, iako joj nikad oči nije video, osećao ga je.

Rana je, otvorena, kroz nju se vidi sve. Nepovređenu ruku žene prebacuje preko svog vrata i trče ka vrhu. Nema osećaj težine u nogama, lake su, skoro da lete, ali srce mu lupa. Strah ga je šta će biti sa ženom! Rana je otvorena ali ne krvari.

I baš kao malopre, nastala je pometnja nakon koje je ugledao sunce. Ne beše ni jednog oblaka na celom nebu, a ni žene, a on je ponovo na livadi.

I u snu pomisli kako je to san, a snom može da upravlja, žena se stvori pored njega, obučena u dugu haljinu. Rani ni traga. Sa osećajem olakšanja što je rana nestala, probudi se i osećaj bliskosti sa tim stvorenjem iz snova. Iako je imala drugi lik, znao je da je to ona. Nije imala leden pogled, ali se od njega drhtalo. Oči su bile duboke i bistre. U njima vide sebe od rođenja do današnjeg dana; video je svoje odrastanje, strahove, padove, uspone, što ga u jednom momentu učini bespomoćnim, i požele da ga ona zagrli.

Tek kad ju je poljubio, shvatio je da ga je obuzela strast kakvu na javi nikad nije doživeo, ali snom je, ovog puta, upravljala ona.

„Eto, vidiš“, rekla je smejući se, dok se on gubio prelazeći rukom preko njenog kolena.

„Ivana! Ivana, pa to si ti...ti...“

„Da, ja sam. Zar si sumnjao?“

Blago je odgurnula njegovu ruku i, i dalje smejući se, rekla: „Moram da idem. Tvoj pečat je na mom ramenu“. I opet je nestala iza plavih vrata.

Suze koje su se vekovima gomilale u njemu počele su da napuštaju svoje skrovište. Sprale su prašinu sa njegovog lica i otkrile ključ koji vodi do odgovora za kojim je tragao. Čovek nije ništa drugo do hodajuće prokletstvo!

Postoje stvari koje um ne može da dokuči, momenti kad je bespomoćan i mali u odnosu na večnost, na kosmos, ali će to lukavo stvorenje napraviti iluziju i svemu što ne zna ime dati oblik koji je prihvatljiv njegovom mozgu; opravdaće smrt, katastrofe, pošasti; nosiće se sa svim nedaćama, ali jedina stvar koja će ga do konca sveta plašiti jeste ono iz čega je nastalo sve.